Стране директне инвестиције (СДИ) последњих година иду у оне земље које су најпривлачније за живот и рад: политички и економски стабилне, правно сигурне, са једноставном административном процедуром, са ниском стопом корупције и криминала. Данас капитал привлаче земље које подстичу и привлаче стране инвеститоре, оне које дају финансијску концесију – пореске олакшице, грантове у готовини и посебне субвенције, оне које имају одговарајућу инфраструктуру и неопходне стручне кадрове, као и оне које креирају основу која ће задовољавати захтеве и очекивања страних улагача. Дакле, страни капитал иде у земље које имају најповољнију инвестициону и пословну климу, без административних баријера.
Амерички инвеститори улажу у азијске земље које у дужем периоду имају врло динамичан привредни раст и развој. Али, улажу и у ЕУ. На пример, у једној од инвестиционо најпривлачнијих земаља, у Републици Ирској, САД су инвеститор број један. Потом, следи Велика Британија. Иначе, до сада су САД биле највећи инвеститор у Европи, с учешћем од, на пример, у 2008. 22 одсто у укупним страним инвестицијама, односно 19 одсто у 2009. години. Ernst & Young’s 2010, у свом извештају, предвиђају да ће, у наредне три године, најатрактивнији регион за инвеститоре бити Кина, Индија и земље централне и источне Европе.
наведени извор очекује да ће Индија пружати најбоље „off-shoring” могућности за „млади бизнис”. Када је реч о Индији, један амерички професор је овако коментарисао: „... уз помоћ своје дијаспоре Кина је постала светски фактор, док би Индија, уз помоћ своје дијаспоре, могла постати светска технолошка лабораторија”. Стручњаци из Индије тесно сарађују са својим земљацима у Силицијумској долини. Многи се враћају у Индију и запошљавају у „хај-тек” индустрији доносећи са собом и капитал. Како ствари стоје, стручњаци прогнозирају да ће земље централне и источне Европе бити, у годинама које долазе, најпривлачније за стране инвеститоре.
Оно што Србија може да извуче као поуку из искуства земаља које су оствариле најдинамичнији и најквалитетнији раст и развој јесте да избор стратегије, инструмената за њено остваривање, као и избор политике у области привлачења СДИ зависе од много фактора, тако да се не може преузети неки модел и тако имплементирати у наше услове. Предстоји опсежна анализа свих аспеката – предности, слабости, могућности и претње. Из такве студије, која ће поћи од наших стратегијских приоритета, треба да проистиче план акције.
Шта би нам ваљало учинити да будемо привлачнији за инвеститоре? Најпре, одржати и унапредити политичку и економску стабилност, правну сигурност, поједноставити административну процедуру, прилагодити пословање у привреди европским стандардима, радити на побољшању имиџа Србије у свету, изборити се с корупцијом и криминалом.
Које делатности форсирати? Када је реч у улагању страног капитала требало би привући инвеститоре у индустријско-пољопривредни сектор и приоритетне делатности које су истакнуте у нашим стратегијама. Међутим, свака земља која жели да се дугорочно развија мора улагати у истраживања и технолошки развој. Истраживања и технолошке иновације не само да ће помоћи да се отвори више радних места, већ ће довести до јаког и одрживог развоја и побољшања квалитета живота уопште.
Државни органи требало би да воде више рачуна о талентима. Капитал иде тамо где има одговарајуће стручне радне снаге. Данас се економија, заснована на знању, ослања се више на коришћењу идеја него на физичким способностима, као и више на примени технологије него на коришћењу сировина и на експлоатацији јефтине радне снаге.
На свим нивоима власти, у медијима, на међународним скуповима треба истаћи предности Србије: геостратешки положај, указати на ресурсе, на фискалне погодности, на уговоре о слободној трговини (с Русијом, Белорусијом, Турском, ЦЕФТА, ЕФТА), на перспективу за пријем у СТО и ЕУ. Слабости треба што је могуће пре отклонити – поправити телекомуникациону, транспортну и логистичку инфраструктуру, учинити прописе о раду флексибилнијим, створити услове за пораст продуктивности, радити стално на побољшању инвестиционе и пословне климе.
Професор Београдског универзитета