Српско друштво је и даље доминантно конфликтно друштво. Истини за вољу, транзиција је, по својој суштини и току, конфликтан и противуречан процес. Међутим, успешна друштва транзиције, као што су Словенија, Чешка, Пољска, Мађарска, успела су у релативно кратком року да изађу из фазе радикалних индустријских, социјалних и политичких конфликата и крену у правцу успостављања концепта и праксе социјалног мира и стабилности. Пракса потврђује да је успешност транзиције у великој мери била условљена дужином најкритичније фазе – најболнијих економских и друштвених реформи, које имају и највећу социјалну, економску и моралну цену. Србија се данас, две деценије од пада Берлинског зида и даље налази пред деловима тог зида, које није успела да сруши или савлада – незапочетим реформским процесима на многим стратешким тачкама. С друге стране, искуство савременог света потврђује да сиромаштво данас, на почетку 21. века, није цунами ни земљотрес, није зла судбина појединих народа већ питање избора одговарајуће развојне стратегије и способности владајуће структуре да такву стратегију креира и реализује.

Чињеница да је социјална цена транзиције, не само економски и социјално неприхватљива већ и за већину радништва социјално неиздржива главни је разлог и суштинска покретачка снага свих индустријских и социјалних конфликата који потресају Србију. Такво дуготрајно незадовољавајуће економско и социјално стање у великој мери одлучујеи о нашој свакодневици. Многи немају више шта да изгубе и зато своје незадовољство и захтеве за социјалном правдом и пристојном зарадом траже на улици – кроз најрадикалније видове протеста. Паралелно се догађају три процеса, која су суштински повезана – пораст најрадикалнијих облика радничких, па и студентских протеста, пораст уличних обрачуна криминалаца и све чешће отварање народних кухиња, које су показатељ сталног пораста броја гладних и маргинализованих. Логична је претпоставка да се ова три процеса могу саставити у веома неугодну резултанту.

Све то има за последицу да се свакодневно пред нашим очима одигравају протестна окупљања, блокаде путева и пруга, штрајкови глађу. Мотиви за овакве, у суштини очајничке потезе, у које често спада и угрожавање сопственог живота и здравља, у суштини су садржани у изјави једне од радница – штрајкача глађу у крагујевачком „22. децембру”, која је четрнаестог дана штрајка, када су лекари саопштили да су сви штрајкачи у смртној опасности, самртничким гласом рекла новинарима – не ради се само о новцу, понизили су нас као људе.

У таквим околностима, тврдње о себичности учесника у протестима, о ометању саобраћаја и нормалног свакодневног живота људи, не само да немају смисла, већ ни ефекта. Штавише, могу само изазвати контраефекте. Друштво се мора на одговоран начин суочити с чињеницом да свакодневно широм Србије има од 50 до 60 штрајкова, јавних протеста, односно неуралгичних конфликтних тачака, које се могу дефинисати као највидљивије и најосетљивије тачке радничког и грађанског незадовољства. Радикални облици протеста на својствен начин потврђују оно што иначе говоре и релевантна истраживања јавног мњења – мали степен поверења у све актере политичког живота друштва, а посебно у постојеће синдикате.

Протести и блокаде саобраћајница у том смислу нас упозоравају да је друштвени и економски живот на многим тачкама блокиран, да су појединачни животи великог броја људи блокирани. Неизбежна последица свега тога је да се друштво већ две деценије врти у зачараном кругу кризе и конфликата, у којима се бескорисно и бесмислено троши огромна индивидуална и друштвена енергија.

Професор Мегатренд универзитета