Јавна делатност приватне школе

У нашем разуђеном медијском простору, где се могу наћи сликовити примери за илустровање најразличитијих ставова, ретко се среће таква сагласност каква је показана у извештавању и коментарисању присуства председника Владе Србије на првом школском часу на Мегатренд универзитету. Оно што је премијер тада рекао бруцошима и многобројним новинарима није било предмет оспоравања.

Премијеру је замерено што је овог октобра изабрао да се обрати баш студентима приватног универзитета, а спочитава му се и могућа партијска сродност с власником ове високошколске установе, иначе највеће тог типа у овом делу Европе. И „Политика“ ту није изостала, па је покушала да преброји који су професори тог универзитета некада били, или су сада, министри.

Премијер је истог дана присуствовао и прослави десетогодишњице рада једне велике фабрике дувана, која такође није у државном власништву. Медији су то регистровали као нормалну обавезу председника владе, не коментаришући облик власништва нити природу делатности.

Да сам новинар – а нисам – похвалила бих премијера што стиже да се обрати и бруцошима, независно од тога ко је власник зграде универзитета. Чак и бруцоши знају да су код нас поодавно сви облици својине равноправни и да се по том основу нико не може дискриминисати. Зар држава не стимулише облик јавне делатности и запошљавања, а неким страним приватним лицима даје и по 10.000 евра за свако новоотворено радно место? На Мегатренд универзитету ради око 700 људи, од тога су три четвртине професори и асистенти. Каква је штета за државу чији је Дачић премијер што они раде на послу за који су се школовали? Да није Мегатренд, можда, ослобођен плаћања пореза? Важе ли за њега сви прописи као и за друге школе? Да сам новинар, питала бих да ли власник Мегатренда уписује студенте по неким приватним, само њему познатим критеријумима и да ли су студијски програми овог универзитета верификовани од стране Комисије за акредитацију и сличних регулаторних тела. Ако су уписни услови јавни и доступни свима, ако Мегатренд има све дозволе за рад и ако није изузет од свих постојећих видова контроле (просветна, пореска, тржишна…), онда се мора говорити о њему као о јавној установи која обавља важну јавну функцију.

На овом универзитету, у оквиру 11 факултета и три високе школе, студира око 26.000 младих људи; то је највеће училиште у Србији после београдског и новосадског универзитета. Ми нисмо приватни студенти и ничија брига; о нама треба да се брине и председник владе! Не видим разлог за стигматизовање студената и професора приватних универзитета, поготову ако знам да међу њима има веома вредних људи. Још мање је споран наум власника Мегатренда, који је отворио врата свим средњошколцима који положе пријемни испит – без икакве школарине; они који прву годину заврше с одличним успехом, ослобођени су школарине и на наредним годинама. Остали плаћају своје образовање, у чему видим и нешто од више правде; није бесмислено да лошији студенти финансирају оне боље.

Председник владе схватио је значај друштвене и јавне функције Мегатренда, што неки новинари тешко могу да прихвате. Зар није боље дати шансу свршеним средњошколцима да постану студенти, без динара школарине, него их оставити на друштвеној и социјалној маргини? Факултет ће их наоружати новим знањима и искуствима како би се лакше пробијали кроз лавиринте транзиционог друштва. Чак и кад је приватан, а поготову ако је добро организован и с угледним професорима, међу којима су, као на Мегатренду, два редовна члана САНУ, двојица ранијих декана Економског факултета у Београду и ранији декан ФПН.

Да сам новинар – а бићу једног дана – писала бих о друштвеној добробити која долази од образовања независно од тога ко је власник зграде факултета. При том, заложила бих се да се студенти приватних универзитета не дискриминишу када је у питању пријем у студентске домове или добијање стипендија из републичког фонда за младе таленте. Треће, није незанимљиво видети како државни факултети – чији рад сви финансирамо посредством буџета – без икаквих моралних и других препрека уписују бруцоше преко дозвољене квоте, наплаћујући високе школарине за рад који је једном већ плаћен од Министарства просвете.

Зашто онај ко отвори приватну школу, а при том одличне студенте ослобађа трошкова, треба да се стално извињава, а онај ко отвори кладионицу, клуб или кафић постаје угледна јавна личност? Можда није претеран закључак да се осећај за друштвену и социјалну правду боље негује на мом приватном универзитету (чији је власник, не заборавимо, научник левичарског опредељења) него на неким државним универзитетима са стогодишњом традицијом, чији студенти мало-мало протестују у Немањиној улици.

Студент новинарства на Факултету за културу и медије