Статистички подаци у вези са страним директним инвестицијама у Србију у последњој деценији говоре да два фактора несумњиво опредељују њихов прилив: 1. Познавање услова пословања за нерезидента у Србији као последица дугорочно развијених трговинских односа и 2. Географска близина.
Ко су највећи страни инвеститори у Србији? У првој групи су географски блиске земље: Аустрија, Грчка, Немачка и Италија, док су у другој групи земље с којима смо били у саставу исте државе: Словенија и Хрватска. Ове две државе одлично познају услове пословања за странце у Србији, што се види из структуре њихових инвестиција: преовлађују улагања у ланце малопродајних тржних центара, с једне стране, и у производне капацитете, чији су производи намењени извозу у Русију, да би се искористила највећа компаративна предност коју Србија има у Европи, а то је споразум о слободној (бесцаринској) трговини са Русијом.
Светска економска криза показује да се на светској сцени појављују нови инвеститори код којих треба пробудити интересовање да вишкове девизних резерви усмере не само у развијене земље, а ти инвеститори долазе са истока: из Кине, Русије, Јужне Кореје и Јапана.
Недостаци у привлачењу страних инвестиција, које помињу економски аташеи страних амбасада у Београду и менаџери страних компанија у Србији, а који се односе на државне институције и органе локалне самоуправе, сама држава мора брзо и бескомпромисно да реши, да би те недостатке претворили у наше предности у односу на земље у окружењу. Ови недостаци са којима се суочавају и домаће компаније су: бирократија и корупција у добијању разних решења, дозвола, цертификата не само ради регистрације фирме или одређене делатности него и код увоза, провера да ли производи са стандардима ЕУ одговарају нашим стандардима, споро судство, измена прописа којима се инострани инвеститор ставља у неповољнији положај у односу на период када је доносио одлуку да свој новац инвестира у Србију. Отклањање ових недостатака је и неупоредиво јефтиније и много лакше за државу од реституције коју страни инвеститори помињу као непогодност која може да их одврати од инвестирања у Србију.
Привлачење страних директних инвестиција је једна од акција највишег приоритета. Оне општине које не могу инвеститору да понуде као свој бесплатни удео у инвестицији земљиште са обезбеђеном струјом, водом и приступним путем нуде страном инвеститору своју добру услугу: све дозволе се добијају врло брзо и затим нуде, овлашћено или неовлашћено, сва шумска, ливадска и водна блага над земљом укључујући сва рудна блага истражена или неистражена. У овим добронамерним, али очито несинхронизованим и неорганизованим акцијама, често самоиницијативним, постоји нешто што је врло добро: засађена је клица жеље и потребе за повезивањем сваке општине у Србији са иностранством. Свака општина у Србији је изгледа одредила своју „особу за контакт“ којој се може обратити електронском поштом за информацију о могућностима и погодностима улагања. Министарство за економију и регионални развој би требало да окупи све промоторе СДИ у Републици и да координира, усмерава и оплемењује њихов рад и помаже им у повезивању са потенцијалним инвеститорима и нашим промоторима у иностранству.
Ако се чују речи директора ,,Холцима“ Србија не би требало лоше судити о нашим могућностима привлачења страних директних инвестиција. „Холцим“ је после инвестиције у цементару Поповац купио још две фабрике у Србији. Србија је за директора „Холцима“ највеће тржиште у југоисточној Европи, одлично је позиционирана, са квалитетном радном снагом, добром телекомуникационом инфраструктуром и повољном пореском политиком за корпорације.
Економиста
(Од сутра нова серија: Државни и приватни универзитети – по чему (не)треба да се разликују)