Каква музика, таква држава

Mojутисак је да студенти са нашег факултета и те како посећују културна дешавања, бар тако је на смеру социологије. Нарочито се то може рећи за позориште.

Али ако погледамо мало шире, чињеница је да млади слабо посећују културне догађаје. Мислим да објашњење за то није у недостатку новца. Пре бих рекао да томе доприноси друкчије коришћење слободног времена. Сада су у слободно време младих ушла многа техничка средства којих раније није било. Испоставља се да су та техничка средства много занимљивија него позориште и друге културне установе. Или књиге. Јер ако учите четири сата дневно, како ћете после тога да седнете и читате књигу. Тада вам треба нешто што ће вас одмарати од умног напрезања.

У томе је и део објашњења зашто се код нас много прате ријалити програми, „Велики брат” и турске серије. То су некакве релаксације јер у Србији се генерално тешко живи и људима је потребан било какав бег од стварности. Зато гледају те серије.

Или кад се питамо зашто људи масовно иду на концерте турбо-фолк звезда. Лакоћа конзумирања такве музике је први разлог.

Да ли ће млад човек бити заинтересован за концерт класичне или турбо-фолк музике зависи од окружења и друштва у коме живи. Јер шта се дешава са средњошколцем који слуша класичну музику? Обично бива одбачен од вршњака којима је ближа турбо-фолк култура. Зато они које интересује класична музика чак скривају своје афинитете. Па ако један од њих слуша класичну музику или се интересује за неку озбиљну уметност он не може о томе да прича са својим вршњацима, јер они, једноставно, нису упознати с тим. Они могу са својим друговима да причају о томе ко је са ким у „Великом брату” или „Сурвајверу”, али не о томе ко је написао Пету симфонију.

Мислим да је још Платон рекао: „Каква музика, таква држава“, то јест колико је лоше стање код нас видљиво је на основу тога која се музика најчешће слуша.

Ко би требало да допринесе промени ових навика? Мислим да је то обавеза државе и њених институција. А најпре јавног медијског сервиса. Код нас се, међутим, РТС такмичи са другим телевизијама у томе ко ће имати већу гледаност и зато и на јавном сервису гледамо разне серије. Мислим да РТС треба да буде национална телевизија која негује оно што је културно вредно, а не најгледаније по сваку цену. Масовни медији, а поготово ТВ, могу да одиграју важну улогу у креирању односа према култури јер сви код нас, а поготово деца, пуно времена проводе пред телевизијом. Зато је важно и то како родитељи васпитавају децу и како их усмеравају. Јер прво их васпитавају родитељи а тек потом у много мањој мери учитељи и наставници. С тим што не можемо очекивати од наставника ликовног и музичког да битно утичу на уметнички укус младих,ако се узме у обзир да се на те предмете у току школовања гледа као на небитне.

Ми на Филозофском факултету имамо социологију музике као изборни предмет. Ја сам га одабрао зато што сам схватио да ми досадашње школовање није дало одговарајућа знања из музике. Професор социологије музике зна да је тако и са другима па нам је на првом предавању рекао: „Прихватам да из основне и средње школе, кад је о познавању музике реч, нисте понели много.” То је чињеница. Већина заврши средњу школу с минималним знањима о уметности.

Министарство културе би, по мом мишљењу, морало преко медија, школа и неформалних видова образовања (ваннаставних програма) да ради на промени таквог односа младих према култури. Требало би и да постоји стратегија у вези с тим.

С друге стране, стање није баш толико лоше ако имамо у виду чињеницу да се доколица сад користи за електронске медије, интернет и мноштво телевизијских канала са образовним програмима, тако да се млади сад образују на нов начин. Можда не читају књиге и не иду у позориште, али веома су им доступна многа екранизована књижевна дела, а тога раније ипак није било.

* Студент треће године на Филозофском факултету у Београду