Šta da se radi
Kako protiv nasilja u porodici - Jelena Vlajković
Konsenzus o nenasilju
Zakon kojim će se sankcionisati svaka vrsta fizičkog kažnjavanja dece više je nego potreban
Pekla bih – vrag je odneo šalu. Svakodnevno nas naslovi u novinama upozoravaju da je nasilje u porodici u porastu, da su tuče među vršnjacima sa smrtnim ishodom sve češće, da se deca pod plaštom vaspitanja sve češće zlostavljaju, da mladi neretko dižu ruku na svoje roditelje. Ovakve vesti dođu i – prođu. Javnost se malo uzburka, uznemiri, ali neka sledeća vest poništi ekskluzivnost prethodne . I tako to traje godinama.
Ako bismo hteli da se uhvatimo u koštac sa problemom nasilja postavlja se pitanje: odakle početi?
Po mom mišljenju, na samom početku borbe protiv nasilja neophodno je da se razume da nijedno društvo nije smanjilo stopu nasilja odmah, posle nekoliko možda sjajnih, ali kratkotrajnih kampanja. Borba protiv nasilja je projekat koji može da pokaže rezultate tek posle nekoliko godina ili čak decenija. Ali, da bi se to dogodilo potrebno je da se postigne društveni konsenzus na svim nivoima da nasilje ni pod kojim uslovima nije dozvoljeno. Koncept nenasilja i nenasilnog razrešavanja nesporazuma treba apsolutno da dobije prioritet.
E, tu nastaju problemi. Ako nasilje nije ni pod kojim uslovima dozvoljeno, kako ćemo da čuvamo i štitimo Ratka Mladića i zaboravimo onu potresnu scenu kada njegovi vojnici dele čokolade deci čije će očeve posle nekoliko sati ubiti? Ako nasilje ni pod kojim uslovima nije dozvoljeno kako ćemo da razumemo i podržavamo „pravdu za Uroša”, zaboravljajući da pravda treba valjda da se odnosi i na žrtve, a ne samo na nasilnike. I, konačno, kako ćemo da razumemo izlaganje cenjenog psihoterapeuta dr Zorana Milivojevića koji u „Utisku nedelje” daje „zeleno svetlo” roditeljima da fizičkim kažnjavanjem vaspitavaju svoju decu?
U borbi protiv nasilja postoji odgovornost na svim nivoima. Država je odgovorna što se o ratnim zločinima još ćuti i što mesecima traju diskusije da li je u Srebrenici bilo genocida ili „samo” ratnog zločina. Stručnjaci su odgovorni što su, uglavnom, pasivni i nemi, a kad progovore zaboravljaju da postoji velika razlika između javne i privatne reči. Jer, ja mogu da zamislim da je kolega Zoran Milivojević smišljeno, planski, rukovođen vaspitnim obrascima koje je kao psihoterapeut usvojio, fizički kažnjavao svoju decu samo onda kada je te vaspitne obrasce želeo da ostvari u praksi, ali da li će to razumeti neki očajni roditelj kome otkaz visi nad glavom i koji „leši” svoju decu ne bi li se oslobodio straha, osećanja manje vrednosti i beznađa ?
Prema tome, zakon kojim će se sankcionisati svaka vrsta fizičkog kažnjavanja dece više je nego potreban. Međutim, još je potrebnija društvena klima u kojoj će se afirmisati razgovor, razumevanje, saosećanje, humanost, podrška... Da li je to toliko teško ostvariti?
Profesor univerziteta, specijalista kliničke psihologije
Poslednji komentari
U ovoj atmosferi u kojoj je nasilje postao uzdignuti problem kako bi nas odvratio od drugih problema koji se u daleko većoj meri tiču svih nas, insistira se na tome da se nešto učini, pa makar i da se optuže roditelji da su nesposobni, nervozni, duševno poremećeni i frustrirani tako da se nerazumo iskaljuju kroz nasilje na svojoj deci. a onda se pretpostavlja, bez ikakvih dokaza, da ta deca proizvode ponovo nasilje kada odrastu. za ovako nešto nema nikakvih empirijskih dokaza, samo lamentiranje o politički korektnim tezama. Takav zakon će upropastiti našu omladinu koja se već osilila u odnosu i na roditelje i na školu. I zato većina mog kolektiva podržava teze onog psihoterapeuta.
Argument da nasilnik bije svoju decu jer bi stvarno zeleo da prebije nekog dugog je vise nego sumnjiv. Moj otac je, recimo imao vrlo tezak i stresan zivot dok je radio, ali me nikad nije tukao, dok me je majka tukla "za moje dobro". To je stvar kulture, vaspitanja i karaktera. Ljudi koji dolaze iz brutalnih porodica najcesce i sami postaju brutalci. Ako bi argument u clanku bio vredan, onda bismo mogli da "razumemo" i strasne individualne zlocine pocinjene u nedavnom ratu. Siroti nasilnik nije mogao da pobije svoje roditelje, zenu i decu, nego je otisao u rat da pnekaznjeno pobije tudju. Morao je da ode u rat da se nekaznjeno isprazni. Zar pijanica ne kaze da on ne pije zato sto voli da pije, nago zato sto mu je zivot tezak?
Neko bi rekao da bi ova tema bila jedna od najznacajnijih za Srbe, s obzirom na rasprostanjenost problema, kad bi ovi mislili i pricali o onome sto im je najvise vazno i sto im je najvise uticalo na zivot, onakav kakav je. I da bi zato ovakav clanak morao da ima vise komentara nego clanci o politici, na koju Srbi prakticno nemaju nikakavog uticaja. Desava se obrnuto. Ne treba biti psiholog pa zakljuciti da Srbi najvise pricaju o onome sto im je najmanje vazno a gotovi ni malo o onome sto treba da im bude vazno. Jadni Srbi. Mora da su jako srecni kad im je politika jedina briga.