Pекла бих – враг је однео шалу. Свакодневно нас наслови у новинама упозоравају да је насиље у породици у порасту, да су туче међу вршњацима са смртним исходом све чешће, да се деца под плаштом васпитања све чешће злостављају, да млади неретко дижу руку на своје родитеље. Овакве вести дођу и – прођу. Јавност се мало узбурка, узнемири, али нека следећа вест поништи ексклузивност претходне . И тако то траје годинама.

Ако бисмо хтели да се ухватимо у коштац са проблемом насиља поставља се питање: одакле почети?

По мом мишљењу, на самом почетку борбе против насиља неопходно је да се разуме да ниједно друштво није смањило стопу насиља одмах, после неколико можда сјајних, али краткотрајних кампања. Борба против насиља је пројекат који може да покаже резултате тек после неколико година или чак деценија. Али, да би се то догодило потребно је да се постигне друштвени консензус на свим нивоима да насиље ни под којим условима није дозвољено. Концепт ненасиља и ненасилног разрешавања неспоразума треба апсолутно да добије приоритет.

Е, ту настају проблеми. Ако насиље није ни под којим условима дозвољено, како ћемо да чувамо и штитимо Ратка Младића и заборавимо ону потресну сцену када његови војници деле чоколаде деци чије ће очеве после неколико сати убити? Ако насиље ни под којим условима није дозвољено како ћемо да разумемо и подржавамо „правду за Уроша”, заборављајући да правда треба ваљда да се односи и на жртве, а не само на насилнике. И, коначно, како ћемо да разумемо излагање цењеног психотерапеута др Зорана Миливојевића који у „Утиску недеље” даје „зелено светло” родитељима да физичким кажњавањем васпитавају своју децу?

У борби против насиља постоји одговорност на свим нивоима. Држава је одговорна што се о ратним злочинима још ћути и што месецима трају дискусије да ли је у Сребреници било геноцида или „само” ратног злочина. Стручњаци су одговорни што су, углавном, пасивни и неми, а кад проговоре заборављају да постоји велика разлика између јавне и приватне речи. Јер, ја могу да замислим да је колега Зоран Миливојевић смишљено, плански, руковођен васпитним обрасцима које је као психотерапеут усвојио, физички кажњавао своју децу само онда када је те васпитне обрасце желео да оствари у пракси, али да ли ће то разумети неки очајни родитељ коме отказ виси над главом и који „леши” своју децу не би ли се ослободио страха, осећања мање вредности и безнађа ?

Према томе, закон којим ће се санкционисати свака врста физичког кажњавања деце више је него потребан. Међутим, још је потребнија друштвена клима у којој ће се афирмисати разговор, разумевање, саосећање, хуманост, подршка... Да ли је то толико тешко остварити?

Професор универзитета, специјалиста клиничке психологије