Мања или већа затвореност елите се подразумева у сваком друштву. То значи да свуда постојећа елита, прво одлучује о мерилима на основу којих се регрутују припадници нове елите, и друго, они који су ближи – политички, сроднички или према нивоу образовања – постојећој елити, имају веће изгледе да постану припадници те исте елите.

И код нас одавно важе ова правила, с тим што је у неким периодима нагласак више био на једном, а мање на неким другим мерилима: у периоду непосредно после Другог светског рата образовање је било мање важно, а доминирао је ,,револуционарни” критеријум. Од шездесетих, а нарочито од седамдесетих година значај политичке квалификације слаби, а постаје важна она образовна. С обзиром на то да је у овом периоду образовање било мање-више бесплатно (па и оно универзитетско), то је и време када је и сиромашније становништво у великој мери могло да конкурише не само за највише дипломе него и за учешће у елитним групацијама у друштву.

Тако је седамдесетих година заправо дошло до позитивне промене у односу на деценије пре тога: ценила се диплома, а умањен је био значај политичке легитимације. То не значи да и тада постојећа елита није одлучивала о избору нове, па и о својим пријатељима и рођацима као важним кандидатима, али су захваљујући бесплатном школству у тој утакмици у значајној мери учествовали припадници свих друштвених групација.

Деведесетих година овај устаљени поступак је поремећен. Део политичке класе је током дивље приватизације приграбио и економске елитне положаје, а збивања у транзиционој економији су у групацију водећих довела мноштво ,,сналажљивих људи” којима стручност и образовање нису били јача страна њихових ,,си-вија”.

То је и време када, као део изборног плена, стартује наглашена партизација свих јавних положаја тако да се друштво у извесном смислу враћа корак назад у односу на осамдесете године. Припадност владајућој партији или коалицији постала је незаобилазни критеријум напредовања у служби, а самим тим и учешћа у расподели елитних позиција у друштву.

Овоме треба додати још једну отежавајућу околност: све скупље школство које је знатно смањило аспирације сиромашних породица на универзитетско образовање.

Све су то разлози који утичу на стварање утиска да се елита у Србији затвара више него што је уобичајено. И, што је поготово лоше за просперитет сваког друштва, изванстручни критеријуми (политички, сроднички итд) бивају веома важни у крајњем избору за многе елитне положаје.

Ово су, могло би се рећи, главне примедбе аутора у серији прилога које се односе на начин формирања елита у Србији. На основу ових примедби очигледне су и њихове препоруке.

Прва је да би држава морала да обезбеди услове за што јефтиније школство, ма колико то у овом тренутку изгледа невероватно. У неким земљама (и у окружењу) образовање је много јефтиније него у Србији, а ако се овде настави са овако скупим школством онда ће јаз између оних који могу да школују своју децу и оних који немају за то новца бити све већи. Овоме, наравно, треба додати и значај такозваног породичног културног капитала, о чему су писали поједини аутори. То, поједностављено речено, значи да су склоности деце ка образовању, у просеку, израженије у породицама високо образованих.

Друго, можда још важније: морају се обезбедити формални механизми за департизацију свих неполитичких јавних функција. Сада је стање у том погледу такво да владајуће партије полажу право на именовање свих функционера, што је додатни разлог за стварање затвореног круга елита.

За почетак, када би држава учинила нешто само у ова два сегмента – да департизује све неполитичке функције и да максимално ради на што јефтинијем образовању – био би то важан корак ка разбијању затворених елитних кругова и, што је можда још важније, ка јачању наде да обичан свет код нас може постићи много ако ради и ако вреди.

(Од сутра нова серија: Како да ђачке екскурзије буду и образовне и опуштајуће)