Амбуланта за клиничке прегледе Института за судску медицину у Београду отворена је тек пре шест година, с тим што ова установа још није препозната као саставни део системa заштите од породичног насиља. Не мислим при том да постоји свестан отпор према овој служби – више је реч о инертности система који годинама функционише на исти начин.

Пошто ови прегледи нису обухваћени здравственим осигурањем, жртва насиља је дужна да преглед плати. Институт за судску медицину у Београду је покушао да обезбеди средства за њихово финансирање. Током 2008. године у томе се и успело: Секретаријат за здравство града Београда финансирао је ове прегледе. Претходно смо и ми у институту, да бисмо промовисали службу каква одавно постоји у многим земљама (па и код нас у Нишу), волонтерски обављали ове послове. Међутим, да би служба постала део система она ипак не може стално да функционише на принципима добровољности.

Годишње се овде прегледа у просеку не више од стотину жртава породичног насиља, што је, према неким сазнањима, мање од месечног просека пријављених случајева.

Ко су жртве породичног насиља које долазе у институт? То су жене најразличитијих година, од младих које доживљавају насиље од својих партнера, до старијих, у седмој или осмој деценији. Старије особе доживљавају насиље и од других чланова породице, од синова, снаја…, а не само од брачних партнера.

Готово без изузетка, овим особама то није први пут да доживе тако нешто. Кад дођу у институт оне су, међутим, коначно одлучиле да „реше свој проблем”, јер им је документација о повредама потребна за судски поступак.

При прегледу најчешће установимо повреде у виду крвних подлива, огуљотина и рана. Ове повреде настају шамарањем, ударањем, шутирањем, бацањем разних предмета који доспеју до руку насилника. У највећем броју случајева, ове повреде се квалификују као „лаке телесне”, мада то не говори о психичком стању жртве, јер жртве сваку повреду, као и сам чин насиља, доживљавају тешко. Постоје и случајеви када жртве задобију повреде које се квалификују као „тешке телесне”, када на пример долази до прелома носних костију или потреса мозга. Такве особе су се претходно најчешће обратиле ради лекарске помоћи некој другој здравственој установи, а касније долазе код нас да бисмо сачинили комплетну документацију.

Био сам иначе укључен у више вештачења пред судом због оптужби за насиље у породици. Могу да кажем да је медицинска документација у случајевима када жртве не прегледају специјалисти судске медицине или доктори који су за то адекватно обучени, по правилу веома штура. Тиме не критикујем рад колега, већ просто желим да укажем на то да је за судскомедицински приступ жртви насиља потребна одговарајућа обука. Квалитетна (судско)медицинска документација је у овим случајевима, по правилу, веома значајна. Поготово што се породично насиље дешава између четири зида, често без сведока, па насилник може пред судом да негира оптужбе тврдњом да су неке повреде последица пада… У тим ситуацијама важно је мишљење судског вештака. Ако је, на пример, повреда на врху темену, вештак ће рећи да се искључује могућност да је настала од пада. Суд ће на основу тог вештачења проценити да ли је исказ оптуженог истинит. Међутим, ако је наведено само да је повреда на глави, а није дата нека ближа одредница, вештак не може да закључује на одговарајући начин. Судска медицина може да констатује и врло специфичне трагове који настају од каишева, палица… Такође, бројност повреда, која није документована на ваљан начин кроз уобичајене лекарске извештаје, веома је важна за судску одлуку јер говори о решености насилника да повреди жртву.

Уколико би се судскомедицинска експертиза жртава породичног насиља спроводила на адекватан начин на самом почетку поступка, што подразумева и преглед повређених, а не само тумачење података из лекарских извештаја, дошло би се до квалитетних доказа, што би, према искуствима из других земаља, допринело ефикасности судског поступка.

Институт за судску медицину је врло ангажован и на другим пословима, али сматрам да би друштво у целини, а посебно правосудни систем, требало да користе нашу стручност у борби против насиља у породици.

*Доцент универзитета, доктор медицинских наука