Ка­да се код нас ка­же „по­ли­тич­ки ли­дер”, „во­ђа”, ве­ћи­на по инер­ци­ји од­мах по­ми­сли на кла­сич­ног по­ли­ти­ча­ра, на ли­де­ра „ста­рог ко­ва”, ко­ји је чврст, од­лу­чан, до­сле­дан, не­у­мо­љив, строг и не­до­дир­љив. Мно­ги­ма је из­раз „по­ли­тич­ки ли­дер” још увек си­но­ним за не­при­ко­сно­ве­ног, ауто­ри­тар­ног во­ђу ка­кав је био Броз у Ју­го­сла­ви­ји, Ми­ло­ше­вић у Ср­би­ји или Туђ­ман у Хр­ват­ској. По­сто­ји сте­ре­о­тип да су то ти­пич­ни „бал­кан­ски по­ли­ти­ча­ри” (где при­дев бал­кан­ски

зна­чи „при­ми­ти­ван, груб, лу­кав, на­си­лан”), ма­да је истих та­квих, па и мно­го го­рих, де­спот­ских по­ли­ти­ча­ра би­ло ши­ром све­та (Хи­тлер, Ста­љин, Иди Амин).

Про­цес де­мо­кра­ти­за­ци­је под­руч­ја Бал­ка­на зах­те­ва не са­мо ин­сти­ту­ци­о­нал­не про­ме­не дру­штве­ног си­сте­ма већ и уну­тра­шњу, мо­рал­ну и кул­тур­ну об­но­ву и мен­тал­ни пре­о­бра­жај на­ро­да. Овај про­цес тра­жико­ре­ни­те про­ме­не у све­сти и по­на­ша­њу љу­ди, од­ба­ци­ва­ње ауто­ри­тар­не по­ли­тич­ке кул­ту­ре и дог­мат­ске све­сти, као и из­гра­ђи­ва­ње но­вог си­сте­мавред­но­сти, ста­во­ва, обра­за­ца ми­шље­ња и по­на­ша­ња ко­ји чи­неде­мо­крат­скупо­ли­тич­ку кул­ту­ру. А та кул­ту­ра под­ра­зу­ме­ва кри­тич­ко и не­за­ви­сно ми­шље­ње, ин­те­лек­ту­ал­ну и мо­рал­ну хра­брост, то­ле­рант­ност пре­ма дру­гим гле­ди­шти­ма и уве­ре­њи­ма, кул­ту­ру ди­ја­ло­га, ува­жа­ва­ње сло­бо­де и до­сто­јан­ства дру­ге лич­но­сти, ела­стич­ност и од­ме­ре­ност у про­су­ђи­ва­њу,итд.

Али да би се то оства­ри­ло ов­де и да­нас, у до­ба пре­лом­них и бр­зих дру­штве­них про­ме­на, упра­во ви­ше не­го ика­да нео­п­хо­дан је дру­га­чи­ји мо­дел по­ли­ти­ча­ра. По­тре­бан нам је сви­ма, у чи­та­вој ре­ги­ји, ела­сти­чан, то­ле­ран­тан и со­ци­јал­но ин­те­ли­ген­тан по­ли­тич­ки ли­дер но­вог ко­ва. Јер на­ро­чи­то у вре­ме­ни­ма еко­ном­ске, мо­рал­не и по­ли­тич­ке кри­зе, по­треб­ни су пре све­га, ли­де­ри, ко­ји зна­ју да успе­шно упра­вља­ју ус­та­ла­са­ним емо­ци­ја­ма (стра­ха, мр­жње, бе­са), да са­чу­ва­ју при­себ­ност у те­шким тре­ну­ци­ма и да раз­ми­шља­ју ра­ци­о­нал­но, тре­зве­но чак и у кри­тич­ној си­ту­а­ци­ји. Та­кви ли­де­ри не че­ка­ју да до­ђе до кри­зе па да тек он­да на њу ре­а­гу­ју већ пред­ви­ђа­ју до­ла­зе­ће про­ме­не, сво­јом ви­зи­јом ан­ти­ци­пи­ра­ју бу­дућ­ност и спрем­но се при­ла­го­ђа­ва­ју на оно што ће тек до­ћи. Пра­ви ви­зи­о­нар­ски ли­дер је онај ко­ји бо­ље од дру­гих на­слу­ћу­је бу­дућ­ност, ја­сно ви­ди пред­сто­је­ћи за­да­так и ка­дар је да га ре­ши.

Од по­ли­тич­ког ли­де­ра но­вог, мо­дер­ног ти­па, успе­шног дру­штве­ног ре­фор­ма­то­ра, тра­же се мно­ге спо­соб­но­сти, а то су, пре све­га,ви­зи­ја де­мо­крат­ског дру­штве­ног раз­во­ја и спо­соб­ност да се она фор­му­ли­ше на љу­ди­ма при­вла­чан, ра­зу­мљив и убе­дљив на­чин. Али то ни­је до­вољ­но. Нео­п­ход­на је страст и од­луч­ност да се та ви­зи­ја упр­кос ве­ли­ким те­шко­ћа­ма оства­ри, као и спо­соб­ност да свој оп­ти­ми­зам, енер­ги­ју, упор­ност и ен­ту­зи­ја­зам за ње­но оства­ре­ње пре­не­су на гра­ђа­не, ка­ко би они има­ли сна­ге да на­пор­но и ду­го ра­де на ње­ном оства­ре­њу.

За­тим, онај ко же­ли да про­мо­ви­ше де­мо­крат­ске вред­но­сти и кул­ту­ру ди­ја­ло­га, мо­ра да сам, на де­лу, по­ка­же сво­ју де­мо­кра­тич­ност и то­ле­ран­ци­ју пре­ма дру­га­чи­јим гле­ди­шти­ма и ми­шље­њи­ма. Та­ко­ђе, онај ко има пре­тен­зи­ја да упра­вља дру­ги­ма мо­ра да има до­бар увид у спо­соб­ност упра­вља­ња са­мим со­бом (урав­но­те­же­ност, тре­зве­ност и емо­ци­о­нал­на са­мо­кон­тро­ла), да има са­мо­по­у­зда­ње, раз­ви­је­ну ем­па­ти­ју и осе­тљи­вост за по­тре­бе дру­гих. По­ли­ти­чар ко­ме ће љу­ди да ве­ру­ју ва­ља сво­јим при­ме­ром да бу­деузор од­го­вор­ног, ча­сног и кул­тур­ног по­на­ша­ња у вр­ше­њу јав­них по­сло­ва. Онај ко хо­ће да про­мо­ви­ше вред­но­сти са­вре­ме­не де­мо­крат­ске по­ли­тич­ке кул­ту­ре мо­ра се осло­бо­ди­ти вла­сти­тог его­и­зма, су­је­те, су­рев­њи­во­сти, не­тр­пе­љи­во­сти, као и ре­тро­град­них на­ци­о­на­ли­стич­ких иде­а­ла и ста­во­ва, дог­мат­ских мен­тал­них обра­за­ца, илу­зи­ја и пред­ра­су­да.

Истин­ски де­мо­крат­ски ли­дер ни­ка­да не глу­ми све­моћ­ног Во­ђу, он ни­је де­ма­гог ко­ји јед­но при­ча а дру­го ра­ди, већ се по­на­ша мак­си­мал­но отво­ре­но и од­го­вор­но. Он жи­ви у са­гла­сно­сти са сво­јим на­че­ли­ма, што је нео­п­ход­на осно­ва за за­до­би­ја­ње по­ве­ре­ња гра­ђа­на. Он не обе­ћа­ва оно што ни­је у ста­њу да оства­ри. Да би ре­фор­ма­тор­ски ви­зи­о­нар ус­пео у свом на­у­му, у сво­јој ми­си­ји, он мо­ра чвр­сто да ве­ру­је у сво­ју за­ми­сао и у оно што го­во­ри и ра­ди. На­рав­но, за уме­ре­ног, де­мо­крат­ског по­ли­ти­ча­ра под­ра­зу­ме­ва се спо­соб­ност за са­рад­њу и тим­ски рад, ди­пло­мат­ска ве­шти­на, раз­бо­ри­тост и спо­соб­ност кон­струк­тив­ногре­ша­ва­ња су­ко­ба.

Бал­кан­ски по­ли­ти­чар но­вог ко­ва, по­пут Та­ди­ћа или Јо­си­по­ви­ћа, ко­ји је уме­рен и од­ме­рен, мо­ра би­ти и ве­о­ма стр­пљив, так­ти­чан и упо­ран. Јер без об­зи­ра на по­вољ­ни­ју дру­штве­ну кли­му и до­стиг­ну­те де­мо­крат­ске про­ме­не, мно­ги љу­ди су ов­де на­ви­кли да сво­ју од­го­вор­ност пре­не­су на моћ­ног Во­ђу, и за­то ће они, на­ро­чи­то у си­ту­а­ци­ји кри­за и те­шко­ћа, опет тра­жи­ти но­вог оца на­ци­је, ко­ји ће их чвр­стом ру­ком шти­ти­ти, во­ди­ти и уме­сто њих од­лу­чи­ва­ти.

*Про­фе­сор уни­вер­зи­те­та