У савременим демократијама, када странка изгуби изборе, то је практично и тренутак опрoштаја од вође. То се сада у странкама демократских земаља догађа аутоматски. Присуствовао сам, рецимо, председничким изборима у Француској, 2002, када један од кандидата који је био премијер није успео да уђе у други круг. Исте вечери, не чекајући никакав партијски скуп, премијер је саопштио да је поднео оставку. Оставка се подноси јер у партији после изборног пораза неизбежно долази до пада ентузијазма, извесног опуштања, незадовољства... Ствара се губитнички менталитет, па круг функционера око лидера, настојећи да сачува партију као институцију која живи дуже од једног човека, бива покретач процеса који се завршава оставком вође.

А ми смо имали једног шефа (опозиционе) партије који се овде послужио геслом које важи за олимпијске игре – да на изборима није важно победити него учествовати. Данас у Србији имамо и једну анахрону, скоро надреалну ситуацију да су на челу три парламентарне странке њихови оснивачи, и то од 1990, 1991. и 1992 године. Мислим на Вука Драшковића, Шешеља и Коштуницу. Они су и данас на истим позицијама, иако се њихове партије приближавају граници цензуса, а неке су и испод цензуса.

Али и у осталим ситуацијама, у сиромашном друштву какво је наше, у коме је политика најважнији лифт социјалног успона, људи се држе и зубима и ноктима за власт, свеједно да ли је реч о директорском положају у јавном предузећу, министарском месту или вођству у партији. И најневероватније приче ће бити испричане, али челници важних институција ће остати на истом положају, без обзира на афере које потресају њихове секторе. При томе су они лично тврдо убеђени да се несебично жртвују за ,,ствар организације”.

С друге стране, постоје и неки светли примери кад људи од интегритета подносе оставке. Поменимо, нa пример Мирољуба Лабуса који је, када је видео да његова европска политика ,,удара у зид”, поднео оставку на потпредседнички положај у влади. Треба такође навести да је један број људи поднео оставку на место у Савету за борбу против корупције када се испоставило да влада (тј. владе) не уважава препоруке и ставове савета. Оставке су поднели и неки чланови РРА, чланови Комисије за заштиту потрошача… Али то нису биле оставке чланова политократије, нити је њихов пример икога, а ни медије, посебно заинтересовао. Међутим, у целини узев, оставке су код нас још увек права реткост; друштво не очекује, нити појединци сматрају да је неопходно да због ствари за које су они објективно одговорни треба да се повуку и отворе простор за друге.

Шта би требало учинити да однос према оставкама код нас буде другачији? Најпре треба имати у виду да и то што шефови партија губе изборе а безобзирно истрајавају на водећој позицији није без негативних последица по саме партије. Добар пример за то је и кретање утицаја трију партија чије сам шефове поменуо. У ситуацији кад лидери тврдоглаво истрајавају на челним функцијама, партије незадрживо вену као биљке. Према томе, и такво нечињење лидера, на дуги рок, није без ефекта. То је оно што сваки познавалац политичког живота види и што група функционера која живи од партије (,,група око фараона”) жели да промени. Поготово ако се зна да политичар не може да тражи оправдање за неуспехе партије због ,,нових околности”. Он је дужан да предвиди и те околности. Ту се суочавамо и са неизоштреним слухом руководства странке за оно што се у друштву догађа. Јер ако у неком сектору друштвеног живота стално региструјемо проблеме и афере, а одговорни за стање у том сектору остају на својим местима, онда се поставља питање зашто партија којој је стало до сопственог рејтинга, па и опстанка, то себи допушта.

Да се тако нешто не би догађало, у земљама развијене демократије партијски функционери подносе оставке.

Партије у Србији су међутим изнадуставне и изнадпарламентарне организације. А ми и немамо прави парламент него ,,вишепартијски делегатски систем”. Парламент нема ни минимум аутономије јер шефови странака држе у свом џепу унапред потписане посланичке оставке, тако да су посланици као променљиви делегати (ово не важи за ЛДП). Такође, наш изборни систем је ,,посредни пропорционални”, јер десет дана после избора неки страначки функционери које грађани нису бирали арбитрарно одлучују о томе којих ће десет или петнаест заступника партије стварно ући у парламент. И онда, када се ових дана један посланик жали на то што шеф његове партије није две године разговарао с посланичким клубом, намеће се питање – зашто би разговарао с клубом који нема ни минимум аутономије.

Кад можемо очекивати да се промени однос политичара према оставкама? Јавност може да допринесе тим променaма инсистирајући на самосталном мандату посланика који је данас цивилизацијска тековина и на укидању индиректног пропорционалног система. Другим речима, друкчији однос према оставкама можемо очекивати кад Србија промени подсистем политичког представништва.

*Политиколог, професор универзитета