Emigracija iz Srbije, a pre svega odlazak mladih ljudi iz Srbije nije rešiv problem. Delom zbog Srbije koja je takva kakva je, a delom zbog globalnih promena u samom svetu. Globalizacija je uradila svoje. „Svet je jedan” za sve naučne radnike koji svojim referencama imaju prolaznost kroz svetske naučne institucije. Međudržavne granice ne postoje za mlad naučni svet, pogotovu u pojedinim granama nauke. Nisu, na primer, retki instituti iz razvijenih zapadnih zemalja u kojima su u manjini naučnici iz države čiji je to institut. Sastav naučnog kadra je internacionalan. Nesumnjiv je i trend globalizacije tržišta radne snage.

Problem Srbije je stvaranje uslova za „normalan život”, mada to može u očima njenih građana da znači najrazličitije vrednosti. Ipak, da ima posla za sve, da taj posao bude pristojno plaćen; da ima šansi za karijeru; da su osnovni društveni odnosi demokratski uređeni; da se živi u miru, bez straha za sam život...

Problem Srbije je u uspostavljanju obostrano produktivnih veza između onih koji koji su otišli i države Srbije, društva, institucija. Država Srbija, međutim, „pojma nema”. U Srbiji se ne zna koliko ljudi je napustilo zemlju u poslednjih 20 godina, na primer. Ne zna se koliko je među „otišlima” mladog visokoobrazovnog sveta. Tako je, primera radi, lakše prebrojati molekularne biologe koji su ostali u Srbiji (priča se, po jedno ili dvoje iz generacije), nego one koji su otišli.

Država Srbija radi protiv sebe ako, na primer, komplikuje procedure za dobijanje dvojnog državljanstva za „otišle ljude”, ako komplikuje dobijanje putnih isprava, ako onemogućava ili komplikuje procedure po kojima se deca iz mešovitih brakova „otišlih” mogu da upišu u knjigu državljana zemlje Srbije... Država Srbija pojma nema ako svojim „otišlim građanima” koji su ovde upisani u biračke spiskove praktično onemogućava glasanje na izborima za parlament Srbije...

Umesto svega toga država Srbija se povremeno bavi nesuvislim temama kao što je „povratak u Srbiju. Sve u svemu, država Srbija ne samo da ne treba da se bavi idejom „sprečavanja odliva mozgova”, već taj „odliv” treba da uredi pa i podstiče. Ali, i da održava stalnu produktivnu veza sa „otišlima”, a definitivni povratak traži samo onda kada se u Srbiji stvore uslovi barem približni onim u kojima naši emigranti sada rade.

Broj mladih ljudi koji bi napustili Srbiju kada bi im se za to ukazala (dobra) šansa ne menja se sa promenom procedure za putovanja u zapadne zemlje. Neki su iz ondašnje Jugoslavije bežali preko granice rizikujući život. Iz Srbije je u devedesetim godinama emigriralo više ljudi nego ikad u poslednje četiri decenije, i pored prilično otežanih uslova za ulazak u mnoge zemlje sveta.

Broj mladih ljudi koji bi napustili Srbiju kada bi im se za to ukazala (dobra) šansa menja se sa promenom uslova života u Srbiji. Pojednostavljeno, želja za odlaskom iz Srbije je češća kada se u Srbiji loše živi, i obratno – čim se pojave znaci boljeg života, manji je broj onih koji žele da napuste Srbiju.

Od 1993. godine kada sam za potrebe lista „Politika” obavio istraživanje na uzorku beogradskih srednjoškolaca i studenata, pa sve do nedavnog istraživanja Cesida, samo dva momenta su se promenila kada je reč o odnosu mladih prema odlasku iz Srbije. Broj onih koji bi želeli da odu iz Srbije kada bi imali priliku, smanjen je sa dve trećine na gotovo polovinu ispitanih mladih ljudi. I drugo, promenjena je struktura motiva za odlazak. Od pre deceniju i po dominirajuće motivacije zasićene političko-egzistencijalnim razlozima odlaska, do sadašnje motivacije zasićene razlozima koji se prvenstveno vezani za standard. U Srbiji je pak, za pomenutu deceniju i po, ipak mnogo toga promenjeno, ali, očigledno, sporo i nedovoljno!

Sociolog