Љубав према нерешивим проблемима

Емиграција из Србије, а пре свега одлазак младих људи из Србије није решив проблем. Делом због Србије која је таква каква је, а делом због глобалних промена у самом свету. Глобализација је урадила своје. „Свет је један” за све научне раднике који својим референцама имају пролазност кроз светске научне институције. Међудржавне границе не постоје за млад научни свет, поготову у појединим гранама науке. Нису, на пример, ретки институти из развијених западних земаља у којима су у мањини научници из државе чији је то институт. Састав научног кадра је интернационалан. Несумњив је и тренд глобализације тржишта радне снаге.

Проблем Србије је стварање услова за „нормалан живот”, мада то може у очима њених грађана да значи најразличитије вредности. Ипак, да има посла за све, да тај посао буде пристојно плаћен; да има шанси за каријеру; да су основни друштвени односи демократски уређени; да се живи у миру, без страха за сам живот...

Проблем Србије је у успостављању обострано продуктивних веза између оних који који су отишли и државе Србије, друштва, институција. Држава Србија, међутим, „појма нема”. У Србији се не зна колико људи је напустило земљу у последњих 20 година, на пример. Не зна се колико је међу „отишлима” младог високообразовног света. Тако је, примера ради, лакше пребројати молекуларне биологе који су остали у Србији (прича се, по једно или двоје из генерације), него оне који су отишли.

Држава Србија ради против себе ако, на пример, компликује процедуре за добијање двојног држављанства за „отишле људе”, ако компликује добијање путних исправа, ако онемогућава или компликује процедуре по којима се деца из мешовитих бракова „отишлих” могу да упишу у књигу држављана земље Србије... Држава Србија појма нема ако својим „отишлим грађанима” који су овде уписани у бирачке спискове практично онемогућава гласање на изборима за парламент Србије...

Уместо свега тога држава Србија се повремено бави несувислим темама као што је „повратак у Србију. Све у свему, држава Србија не само да не треба да се бави идејом „спречавања одлива мозгова”, већ тај „одлив” треба да уреди па и подстиче. Али, и да одржава сталну продуктивну веза са „отишлима”, а дефинитивни повратак тражи само онда када се у Србији створе услови барем приближни оним у којима наши емигранти сада раде.

Број младих људи који би напустили Србију када би им се за то указала (добра) шанса не мења се са променом процедуре за путовања у западне земље. Неки су из ондашње Југославије бежали преко границе ризикујући живот. Из Србије је у деведесетим годинама емигрирало више људи него икад у последње четири деценије, и поред прилично отежаних услова за улазак у многе земље света.

Број младих људи који би напустили Србију када би им се за то указала (добра) шанса мења се са променом услова живота у Србији. Поједностављено, жеља за одласком из Србије је чешћа када се у Србији лоше живи, и обратно – чим се појаве знаци бољег живота, мањи је број оних који желе да напусте Србију.

Од 1993. године када сам за потребе листа „Политика” обавио истраживање на узорку београдских средњошколаца и студената, па све до недавног истраживања Цесида, само два момента су се променила када је реч о односу младих према одласку из Србије. Број оних који би желели да оду из Србије када би имали прилику, смањен је са две трећине на готово половину испитаних младих људи. И друго, промењена је структура мотива за одлазак. Од пре деценију и по доминирајуће мотивације засићене политичко-егзистенцијалним разлозима одласка, до садашње мотивације засићене разлозима који се првенствено везани за стандард. У Србији је пак, за поменуту деценију и по, ипак много тога промењено, али, очигледно, споро и недовољно!

Социолог