У екстремним ситуацијама од екстремиста страдају сви – и они друкчије националности, друкчије боје коже, вероисповести, па и сексуалне оријентације. Код нас је све почело бујањем национализма деведесетих. Људи су се повели за негативним идејама које су тада пласиране. Прави критички однос у вези с тим ни данас не постоји. Зато се та нетолеранција тиче свих нас. Уосталом, позната је она изрека да је за тријумф зла потребно да добри људи не чине ништа. Нисмо се благовремено одупрли злу, а мислим да још траје ћутање већине која омогућава лошој мањини да буде толико гласна.

У случају сексуалних мањина последице таквог друштвеног стања су многобројне; своде се на нашу друштвену искљученост, па и искљученост из јавности. Зато постоје дезинформације о нама. Међутим, од дезинформација па до исказивања нетолеранције – било вербалне, било физичких напада, јер постоје људи који су изгубили живот због своје сексуалне оријентације – само је корак.

Насиље над припадницима сексуалних мањина најчешће се не пријављује јер је овај вид дискриминације за нашу јавност табу-тема. Знам за многе непријављене случајеве нарушавања права јер неке моје колегинице и колеге, пријатељи и пријатељице плаше се да ће бити изложени новим нападима ако с тим изађу у јавност.

С друге стране, наш покушај да 2001. године јавно укажемо на проблеме сексуалних мањина, јер надали смо се да је после демократских промена то могуће, није успео. Затим смо, разним културноуметничким програмима, радом са целокупном заједницом, оснаживањем ЛГБТ популације хтели да допринесемо томе да постанемо и да се осећамо као равноправан део друштва. Дакле, да се што бољом организованошћу сама популација ојача и буде мање застрашена како би могла да се бори за промену свог друштвеног статуса.

Сад је поново дошло до сукоба. Само, ја то не бих назвао сукобом ,,две стране”, где смо ми ,,једна страна” екстремизма, а они ,,друга”. Они су екстремисти, а ми својим мирним протестом и позитивним начином деловања покушавамо да се изборимо за своја права. Ми смо део друштва којем се прети. Данас се прети нама, сутра ће поново Ромима, другим националностима и вероисповестима, људима другачијег мишљења. Јер они су спаљивали верске објекте по граду. Они су мањина ван друштва, а ми смо део већине, иако припадамо мањинској групацији – особама друкчије сексуалне оријентације. Кад бисмо све мањинске групе сабрали, мислим да бисмо заправо сви ми били већина.

С каквим видовима нетолеранције се суочавамо? Доказ нетолеранције је то што не можемо да изађемо на улицу и искажемо свој став, искористимо своје право.

Шта би требало чинити да нетолеранције према сексуалним мањинама не буде? То је један дугорочан процес који подразумева образовање и активно деловање у јавности. Држава је, међутим, и овог пута устукнула пред милитантном мањином. Нису похапшени они који су нам јавно претили, нису на време покренути судски процеси и они једноставно нису добили јасну поруку да не смеју да раде то што раде.

Неки кажу да је српско друштво традиционално и отуда ова нетолеранција према нама. Али ако смо традиционално друштво, ако смо хришћани, или које год вероисповести, онда је љубав према свима вредност која би требало да се преноси. Та група која се представља као носилац традиције – то су екстремисти и лажни браниоци морала. Треба, дакле, формирати друштвени фронт који ће на све начине, па и изласком на улице да нас подржи. И треба сви да се повежемо и радници који штрајкују, и ми који се боримо за своја основна права, као и неки други попут Рома. Када бисмо се сви ујединили онда би екстремистичка мањина била усамљена.

Ево, једну девојку су недавно тукли хулигани-навијачи у ноћном аутобусу 56 у Београду. Она се са својом девојком враћала из града, нико од путника није реаговао, возач је наставио да вози. Полиција је на крају привела ту девојку. Привела је и нападаче, али она је била у притвору 12 сати. Значи, она као жртва доживела је дискриминацију полиције.

Моје колегинице и колеге прате по улицама или им прете преко Интернета. Знам људе који су по унутрашњости Србије добијали отказе због своје сексуалне оријентације из приватних и државних фирми. О томе се не прича јер кад би се жалили на суду, прочуло би се зашто су отпуштени и били би праћени и систематски угрожавани. Сада хулигани јуре и странце по граду. Значи, опасни су за све који долазе у Србију и који су можда дошли да разбију предрасуде о нама. Моји пријатељи странци су ми причали да су их неке групе пратиле. Име и фотографију моје колегинице објавили су на фејсбук-страници једне од њихових организација. Испод слике су исписани њен телефон, адреса и број стана. Зато многи од нас балансирају са степеном иступа у јавности, а полиција је појачала мере безбедности према нама из одбора.

Члан оргaнизационог одбора Поворке поноса