1. Генерал В. Кларк је током бомбардовања Србије 1999. дефинисао НАТО као „кохерентну хомогену одбрамбену организацију која се супротставља  јединственом противнику“. Јединствени противник – Срби, имали су прилику да уживо (на Си-Ен-Ену, 11. јуна 1999) посматрају улазак НАТО-а из правца Македоније и виде у акцији истински унутрашњи поредак алијансе. Нису амерички маринци први ушли преко прелаза Ђенерал Јанковић, већФранцузи, у функцији „пипалица за мине“,баш као некад испомоћне совјетске снаге: Бугари, Пољаци или источни Немци.

2. НАТО скор у Србији је злочиначки, и политичка класа нема права да то игнорише. Ниједан народ на планети који респектује своју историју и сопствени народ не би дозволио да његови политички лидери пређу преко оваквог ужаса, ма какав raison d’état био у питању. Бахатост као манир у свему илустровали су Американци пославши нам у госте пилота који нас је гађао уранијумским бомбама (а наши су га, онако српски срдачно, дочекали на Батајници). А 1999. су нас бомбардовали и убијали бомбама са осиромашеним уранијумом (DU), па у Србији, али и на КиМ и у овом часу, деценију касније, влада права епидемија канцера.

3. Стога је једини исправан државнички став о овом питању, најпре референдум, па потом, у случају народног „да“, директно извињење новог генсека НАТО-а Србији, па преговори о накнади штете од преко 100 милијарди долара(а да Холанђани плате за Авалски торањ, на пример). И да САД плате и за деценију илегалног окупирања 700 хектара српске земље, за „Бондстил“, јер је то једина база на свету за коју Американци не плаћају ништа, а лепе паре су у питању. После свега остаје и неразрешив проблем – нема власти у Србији која би преживела признавање Космета као одвојене државе, па имамо преношење проблема и на наредне генерације.

4. Потом тек разматрамо у какав свет и односе треба да уђемо. Предуслов за проширење ЕУ кажу јесте проширење НАТО-а, који је попут САД и ЕУ наводно „напустио стратегијску идеју поделе света на зоне утицаја“. То је „кооперативна будућност, без блокова“. Ту еволуцију мишљења Русија одбија, што „трује међународне односе“, сматрају на Западу. Руска логика окружености, али и експанзије, супротставља се „НАТО проширењу и слободном приступу демократија једној одбрамбеној организацији“.

5. Односи НАТО – Русија су кључ и српске судбине. Јалтска подела никад није напуштена. Американци су у „Бондстилу“ и смедеревској челичани, Руси су у НИС-у, а ако дођу и у Смедерево са новом рафинеријом, добијамо убрзање радова на новој српској безбедносној архитектури 21. столећа.

6. Није тек потписом СОФА oмогућeноНАТО јединицама да слободно шпартају Србијом. Слободан Милошевић је ставио један од својих потписа у Дејтону (Анекс Б), 1995.итимe jе практично омогућeнoНАТО-у да проласком кроз Србију ужива екстериторијалност (наша полиција и војска не смеју да хапсе припаднике њихових трупа). Аутор поседује копију примерка Дејтонског споразума амбасадорке САД у УН, Мадлен Олбрајт(20. новембар 1995). Документ означава фактички губитак суверенитета српске државе. Данашње расправе о односима са НАТО-ом уз овај детаљ морају да поприме сасвим нове токове, с обзиром на то да политичка класа Србије (и СПС) ћути о томе 15 година.

Центар за геополитичке студије Југоисток, ИПС