Кад су у питању тзв. националне пензије које се додељују за врхунска остварења из области уметности, културе и спорта, требало би да постоје веома поуздани параметри или вредносни критеријуми којих ће се доследно придржавати сви учесници у процесу: они који врше одбир по струковним удружењима и, условно речено, главна комисија којој је поверена коначна селекција између предложених кандидата, што имплицира да она, главна комисија, својом одлуком скрупулозно одговара на питање – Зашто ови кандидати, а не неки други. Од тог избора много зависи, поготово данас и овде, кад је питање хлеба насушног постало, малтене, културно питање првог реда.

Одавно смо започели да производимо домаће класике, да их китимо свим могућим признањима, и тако спаковане препоручујемо потомству. А у последњих двадесет и кусур година подоста смо их произвели и на те своје производе самоуверено лепили звучне етикете – велики писац, легенда, громада, јединствена појава и сл... То важи све док се неком од легенди не омакне смрт, а онда наступа ћутање о њему и делу његовом... Тај патент, као и неки други наши патенти, свакако може имати, и има, сврхе за унутрашњу употребу, али свет о томе не само да не хаје но није много хајао ни у ведријим и за нас изгледнијим временима. Велики је веома крупна реч у послу којим се дотични посленици баве! О громади да и не говоримо. „Громада Толстој!”, каже Јосиф Бродски, без страха од погрешке, а Бранко Лазаревић, један од најученијих Срба, својевремено је записао да је Иво Андрић „безмало велики писац” и, колико је мени познато, ту је и стао... Боде очи то одлучно и неумерено махање похвалама, дељење комплимената капом и шаком, а још више њихово формализовање у престижним признањима. (Морамо речи штедети. Речи и со.)

Писаца и уопште оних који се данас и овде јављају као ствараоци одређених вредности има много. Процењивачи њихових стваралачких достигнућа раде свој осетљиви посао како налазе за сходно; у складу са својом савешћу или насупрот њој; са становишта процене сасвим је свеједно. Сутрашњица неће увек бити сагласна с њимa, они то знају, морали би знати, али не хају. Историја је препуна ироничних опомена у сваком погледу. Чак толико упечатљивих да би се могла направити подебела збирка од погрешака оних посленика који су по разним основама и из разних побуда правили антологије савременика... (Сократ, љути сиромах, поменућемо једино тог угурсуза, због оних који воле пикантерије, а оскудевају у наобразби, и због деце, није добио „националну пензију”, што значи да се за њега није нашло места у Пританеју, бесплатној мензи за угледне Атињане. Ми сад не знамо ко се све тамо хранио, али знамо да Сократ није.)

Суђење у свим видовима и разним поводима, увек и свуда требало би поверавати онима који не само да знају шта је праведно, већ су и спремни да то енергично заступају. Да је таква скрупулозност неопходна да би се неправда колико-толико обуздала, показало се у процедуралном поступку доделе националних пензија, јер се ту (кад је о књижевности реч) престижне награде, НИН-ова поготово, јављају као главна референца смисленог учешћа на конкурсу.

Сахрана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду дође му као обједињујуће, синтетичко признање, мада ту препоруку највишег реда прати популистичка сенка. Најпре је тај издвојени, сакрализовани простор, квалитативно различит од профане територије која га окружује, понео крајње ласкав назив – Алеја великана. Омеђеног простора било је у почетку на претек, а великана некако мало и, како је време одмицало, све мање. Излаз је нађен у преименовању локације у нешто мање сакралну Алеју заслужних грађана. Преименовањем је постигнуто да се простор максимално искористи, али на помолу је нова невоља: ускоро, тамо неће бити ни стопе слободне земље, а број заслужних грађана расте.

Писац