Серија прилога објављених у ,,Политици” под заједничким горњим наднасловом показала је да решење проблема насиља у породици није у изградњи мноштва ,,сигурних кућа” по Србији него у неким другим мерама које могу обезбедити мир у нашим вишечланим домаћинствима. То не значи да ,,сигурне куће” не треба градити и отварати. Напротив, у многим случајевима показале су се као неодложна помоћ не тако малом броју жена које се суочавају са кућним силеџијама. Жена у тим ситуацијама не може да чека да се полиција, јавни тужилац и остали договоре, организују и дејствују по правилима службе; она мора у том тренутку да буде заштићена и ту јој, ако нема ништа друго, преостаје ,,сигурна кућа”.

Али шта сутрадан? У ,,Сигурној кући” се не може провести више од неколико месеци, па се решење мора тражити на другом месту. Наша серија је показала да је ,,друго место” заправо домаћинство у којем су и жртва и насилник. Локалне институције ту могу бити од веће користи него до сада. Потребно је само да се, уместо скривањем жртве, баве насилником. Зна се и које су то институције: полиција, истражни судија, судија за прекршаје, центар за социјални рад, дом здравља. Ако се у свакој од ових установа конкретно зна у чијем је опису посла заштита од насилника у породици и ако ове институције наступају одмах и заједнички верујемо да се могу постићи видна побољшања у смањењу овог кућног зла.

У јучерашњој ,,Политици” саопштено је такво искуство из Лазаревца. У општинској полицији неко од полицајаца мора да има у свом опису посла ,,заштиту од насиља у породици”. Исто тако и у центру за социјални рад. И ако ове две институције наступају брзо и заједнички, мале су шансе да насилник не устукне. Па и не престане с насиљем. Јер, како кажу они који се суочавају с кућним каубојима, њима је понекад довољно да само на вратима виде полицајца па да почну полако да попуштају. И да временом сасвим промене своје понашање ако поменуте институције покажу да не одустају од свог наума да заштите жртву. Потребна је дакле упорност, мада је то лакше рећи него учинити.

Поготово што насиља има иза многих затворених врата далеко пре него што на њих закуца полицијска патрола.У томе и јесте проблем: насиље постоји, али се толерише као приватна ствар многих породица. Толеришу га родбина, пријатељи, јавност. Толерише га и сама жртва, пристајући на ,,живот у кућном паклу” у коме индиректно страдају и деца; присуствују насиљу тамо где би требало да имају највећу сигурност.

У ,,Политикиној” серији тим поводом је заподенута и полемика да ли ,,две по дечјем туру” такође спадају у насиље у породици. Неки сматрају да ,,бабе и жабе” треба раздвајати, то јест да родитељи морају у неким реалним ситуацијама располагати и тим средством у својим рукама, док други кажу да управо ту и почиње насиље у породици, па и у друштву у целини. Јер тако се навикавамо да силом решавамо проблеме који се силом не могу решити.

Међутим, спор о ,,две по туру” у овој серији није био доминантан (занимљив је, с тим у вези, податак да је у 20 европских земаља шамарање деце законом забрањено), нити нам је циљ био разрешење овог спора.

Циљ нам је био да видимо како је могуће борити се против насиља у породици. ,,Политикин” скромни допринос томе је поменута сугестија стручњака и искуство ,,радника на терену” да се институције могу боље организовати, повезати и успешније суочити с насилницима.

Тиме се, наравно, проблем насиља у породици и онога што га подстиче не може решити. Као што поменуте институције не могу обезбедити складан живот у било којем домаћинству. Јер насиља има и у земљама у којима су институције много ефикасније, а друштва у сваком погледу организованија. Али за почетак и то би било нешто.

Од сутра нова ,,Политикина” серија:

ШТА ДА СЕ РАДИ: КАКО ЗАШТИТИТИ ПРАВА ОСОБА ЛИШЕНИХ СЛОБОДЕ