У Београду имамо две „Сигурне куће“, али у току је кампања за изградњу треће, јер постојећи капацитети су, нажалост, мањи од потреба. Капацитети су 25 плус 25 жена са децом у две куће, међутим обично буде до шездесет жена. Данас смо имали пријем три жене и петоро деце, а затим смо примили још једну жену са троје деце.

Медији су допринели томе да већина жена зна за могућност заштите у „Сигурној кући“. Одлука о доласку овде није једноставна, јер није лако напустити своју кућу и домаћинство и довести дете у сасвим нову средину. Ипак, могућност избора, односно сазнање да постоји место где може да се склони и заштити су врло битни. Осим Београда, „Сигурне куће“ имају и: Крагујевац, Ниш, Зајечар, Лесковац, Ужице, Нови Сад, Зрењанин.

Жене често поведу једно дете, а једно остане са оцем. Поведу дете које се у том тренутку затекло поред ње. Такође, старија деца често не желе да мењају средину, па остају са оцем насилником.

Социјални профил жена у „Сигурној кући“ је различит. Многе су без завршене средње школе. Има их и са завршеном средњом школом, вишим школама, па и факултетима, али већином су без стручне спреме. По правилу, младе су се удале, из средњошколске клупе. Често потичу из примарне породице у којој је такође било насиља. Бежећи од једног насиља доспевају до другог. Али кад дођу у „Сигурну кућу“, већ су жене са децом, у тридесетим и каснијим годинама, кад је наставак школовања веома тежак. Ипак, имамо програме едукације ових жена, који се своде на доквалификације, наравно, по њиховом избору (фризерка, куварица, козметичарка...).

Шта ми као друштво чинимо да се насиље у породици смањи? Донели смо законе (кривични, породични...) који су у складу са европским, који регулишу ову област, али мислим да неефикасност у спровођењу закона утиче и на неефикасност у борби против насиља.

На пример, дошла нам је жена са дететом, побегла је од мужа из стана чији је она власник. И то није први пут. Због боравка у „Сигурној кући“ неће радити неко време, читав њен живот и живот детета су поремећени, а насилник је остао у њеном стану. Јер поступак у вези са бракоразводном парницом траје дуго (прво рочиште, друго рочиште...).

Насиље у породици је кривично дело, што значи да би и полиција и правосуђе у овим поступцима морали да буду ефикаснији и да изричу строже казне. Ако се насилник брани са слободе вероватноћа да ће поновити кривично дело је велика. И код нас постоји правни институт забране приласка жртви, али и поред тога дође до контакта и тако се суочавамо с новим кривичним делом насиља. Мислим да би насилник требало да буде у притвору, ако је кривично дело извршено, све до изрицања правоснажне пресуде, да не би дошло до новог насиља у породици. Проблем је и у томе што се насилницима углавном изричу минималне казне.

Пледирам, дакле, да се закони у овој области ефикасно примењују и да се изричу оштрије казне да би се постепено утицало на свест, јер благом казненом политиком шаљемо одговарајућу поруку насилницима да насиље и није неко кривично дело које се кажњава оштрим казнама. Често је блага казнена политика последица става да се ради о оцу породице и да је због деце и њиховог издржавања боље да он буде на слободи и да казне буду краће „да не би изгубио посао“. То није добар став из више разлога. Породица јесте најбоља природна средина за одрастање и васпитање деце, али само ако су односи у њој здрави. И жене које код нас дођу кад их питамо зашто су тако дуго трпеле насиље кажу: „Због деце“. То је сваком разумљив разлог, али ако деца од малих ногу присуствују свађама, батинању, истеривању из куће, претњама, хватању за ножеве, онда то није „због деце“.

Већи степен образовања и економска самосталност утичу на смањење насиља у породици. С друге стране, економска криза и незапосленост доприносе порасту насиља, али то није правило. Код нас су и ратови утицали на насиље, мада насиља у породици има свуда, било га је и пре ратова, а има га и у земљама које су неупоредиво богатије.

Међутим, у развијеним земљама поступак који је потребан да би се насилник осудио на затворску казну траје неупоредиво краће и знатно је ефикаснији, поготово када је у питању насиље над децом. А код нас траје годинама, тако да ми тиме, посредно, охрабрујемо насилнике и шаљемо им погрешне поруке.

У каквом стању долазе жене у „Сигурну кућу“? Углавном с тешким физичким повредама. Ево, дошла је пре неки дан жена са малим дететом, а и трудна, а он ју је тако трудну пребио. Имали смо недавно жену коју је муж убо у стомак, а била је трудна. Игром случаја, беба је преживела. Тешко је поверовати да човек човеку може тако нешто да уради. А поготово човек жени коју је некад, претпостављам, волео.

То не треба трпети, мада знам да није лако преокренути живот и кренути испочетка. Али боље је и то него трпети. Јер треба видети те младе жене које немају ниједан зуб, које не виде на једно око, оне којима је поломљена рука или зглоб. Оне су толико пребијане годинама да су све приче о „размаженим женама“ данас, у односу на „стара времена“ заправо трагикомичне.

*Координаторка Саветовалишта против насиља у породици