Tiho – u javnosti samo onda kada dodirne neku poznatiju istorijsku ličnost; sporo – u skladu sa idealima našeg sudstva; u Srbiji teče proces rehabilitacije.

Država nije zainteresovana za ovu temu. Na šinama kontinuiteta „Druge republike“ uspostavljene 1990. godine, uvereni da budućnost države mogu utemeljiti na svim tradicijama iz prošlosti, izračunavši da rehabilitacija ništa ne donosi, ali bi mogla da košta – prvi ljudi srpske države nastoje da se o njoj javno ne oglašavaju.

Iz inostranstva podsticani nevladin sektor upotrebljava rehabilitaciju – proces koji se odvijao u većini istočnoevropskih država – kao nastavak medijskih operacija odavno završenih ratova protiv Srbije.

Dakle, rehabilitacija bivših vođa JVO ili prvaka Nedićeve uprave, otvara, za razliku od nekih drugih istočnoevropskih primera, sasvim savremena pitanja. Ona se veoma mnogo tiče srpskog društva i njegove budućnosti.

Zločini komunističkog režima krajem Drugog svetskog rata i posleratne nepravedne osude deo su nasleđa koje opterećuje našu javnost i svakako je vrlo uticalo na našu istoriju prethodnih decenija. Ovde nije reč o zločinima i nepravdama koji su, kako se neprekidno ponavlja, „činjeni u naše ime“.

Zna se da je u ovim slučajevima odgovorna država. Država koja često i nedvosmisleno baštini kontinuitet iz 1945. godine. Revolucionarna pravda nije samo vršena u ime borbe protiv fašizma i kao odmazda za nesumnjive zločine učinjene za vreme okupacije ili građanskog rata.

Presude koje su donošene posle 1944. godine bile su utemeljene i na uverenju o revolucionarnom trijumfu novog sveta koji je, logično, imao da uništi stari. Taj novi svet odrekao se, međutim, svoje ideologije već 1949. i 1950. godine. Upravo je evolucija tog režima, tako spremnog da se menja kako bi opstao, odredila istoriju naše zemlje u drugoj polovini 20. veka.

Od demokratskih vlasti trebalo je očekivati da još početkom ove decenije ponište presude ratnih i poratnih sudova koje nisu bile pravno valjane.

Takve presude su veoma brojne. U onim slučajevima gde postoje dokazi ili sumnja u počinjene zločine ili kolaboraciju trebalo je obnoviti procese. Dakle, ideja rehabilitacije ne treba da bude nastavak Drugog svetskog rata ili deo savremene političke borbe. Ona treba da bude svedočanstvo da je država pošla putem legalnosti.

Tekovine antifašističke borbe ne bi mogle da budu ugrožene zbog takve rešenosti. Argumenti koji rehabilitaciju povezuju sa „fašizacijom“ Srbije nisu ispravni, niti ih često iznose sa dobrom namerom.

Reč je o društvu sa najslabijim fašističkim tradicijama na Balkanu. Ljotićev JNP Zbor nikada nije uspeo da osvoji više od dva odsto glasova. Ideološko određenje Nedićeve vlasti i njegova saradnja s okupatorom nisu sporni; ipak, razlog i vreme njegovog opredeljenja, opseg vlasti i nesamostalnost delovanja pokazuju da je reč o primeru koji se i pored svih nastojanja ne da porediti sa Antoneskuom, Colakogluom ili Hortijem, a da ne spominjemo Pavelića.

Antifašizam je nesumnjivo veliko i važno nasleđe savremene Srbije. Borbe jedinaca NOV, verovatno najveće gerile u Evropi, ostaće upamćene po svom opsegu i velikoj rodoljubivoj žrtvi čitave jedne generacije. Ostaje i istina da je u prvoj ratnoj godini poginulo oko 37.000 stanovnika okupirane Srbije i 200 nemačkih vojnika.

Reč je o proporciji koju verovatno poznaju samo kolonijalni ratovi u Africi. Krvavo i mukotrpno ratovanje, koje je za narode Jugoslavije bilo više etnički i građanski nego oslobodilački rat, nije zaustavljeno ni posle oslobođenja kada je u prvim mesecima slobode ubijeno najmanje 6.000 stanovnika Beograda i oko 70.000 građana Srbije.

Pojedini današnji, navodno demokratski i građanski, intelektualci potekli iz krila komunističkog režima spominju primer posleratne pravde u Francuskoj. U ovoj državi višestruko brojnijeg stanovništva, pred narodnom i državnom osvetom palo je svega nešto više od 7.000 osoba.

Ukratko, vreme za rehabilitaciju je odavno došlo, samo je pitanje da li smo mi za to novo doba spremni.

Istoričar