Део проблема који Србија има са светом је што многе кључне личности светске политике виде Србију као земљу у којој је Слободан Милошевић и данас жив, и у којој се мало променило од ратова деведесетих. Али ту Београд мало шта може да промени. Већи је проблем Србије у томе што ни једна њена влада од 5.октобра, укључујући и садашњу, није изградила ефикасан начин комуникације са најважнијим владама у Европи и свету. Уместо поправљања представе о Србији, време и енергија трошили су се на унутрашњој борби за власт. Та борба се у великој мери пренела и на српску дипломатију. О пи-ар кампањама и лобирању одлучивали су појединачни политичари и странке, па чак и неки бизнисмени. То је довело до неке врсте приватизовања дипломатије и односа са другим земљама. Тако је лош имиџ Србије из деведесетих само допуњен новим негативним елементима у везиса унутрашњим политичким свађама. Поделе на проевропску и евроскептичну Србију, на прозападну и проруску, доприносиле су утиску о Србији као фактору нестабилности на Балкану. Исто важи и за причу о „другој Србији”: прање прљавог веша у иностранству не помаже имиџу Србије у свету.

Велика препрека је и приватизација дипломатије, односно то што су најважнији српски државници градили паралелни систем комуникације са кључним владама у Европи и у Вашингтону. На тај начин је девалвирана и маргинализована улога амбасадора Србије. Раније су председник републике и председник владе одвојено комуницирали са центрима светске моћи, а сада, када не постоји велика разлика између тих функције, и када један човек у суштини о свему одлучује, ништа се није променило. Са најважнијим страним владама и даље се води паралелна комуникација директно из кабинета председника републике. То је штетно не само због тога што слаби институције државе и показује њену неозбиљност него и зато што нетранспарентност тог начина комуникације омогућава другима да Србију третирају као неку врсту ,,банана републике”.Зато више нико ни не обраћа пажњу на то какви се амбасадори постављају у најважнијим државама на Западу. Није битно ко је способан да буде амбасадор, а ко није, јер је улога изасланика симболична и површинска у српском начину комуницирања са светом.

И Вашингтон и европски центри моћи верују да се поруке из Београда шаљу истовремено на два начина и са двема наменама. Постоји комуникација намењена јавној употреби и домаћој јавности, док су праве поруке усмерене само ка Западу и шаљу се преко паралелних, приватизованих канала комуникације. Власт јавно тврди да Србија неће себи „куповати” место у ЕУ по цену признања независности Косова, али приватним путем у Брисел и Вашингтон шаље сасвим супротне поруке. У овим другим порукама улазак у ЕУ је већи приоритет од Косова и одбране суверенитета Србије. Зато на Западу влада збуњеност због тога шта Србија у ствари хоће, и шта очекује од Запада. Та збуњеност је резултат немоћи српских политичара и државника да јасно дефинишу државне интересе и политику. То на Западу ствара извесно неповерење према српским политичарима, које одржава у животу негативни имиџ Србије.

Зато се у негативном светлу каткад приказује и када Србија уради оно што је Запад од ње тражио: то се пре види као успех политике условљавања него као одлучност власти у Србији (добар пример за то је било хапшења Караџића). Зато на Западу мисле да Србија реагује једино на притисак. Док год та политика условљавања ЕУ и Америке траје нереално је очекивати да ће имиџ Србије да се поправи. У Београду као да влада уверење: ако их више не будемо љутили, ако урадимо и више од оног што од нас траже, бићемо прихваћени и убедићемо их да је њихова политика све ове године била погрешна и да нам је направљена неправда. Резултат овакве наивности је негативни имиџ Србије у свету, а Србија се сада налази у лошијој позицији, што се тиче односа са ЕУ и Америком него пре годину дана. Најновији пример такве комуникације јесте одлука о прихватању уласка Косова у међународне финансијске институције.

Наслеђе прошлости није дакле једини проблем Србије у односима са светом. Лоша слика се све више допуњава утиском о једној неозбиљној и неодлучној држави.

Политички аналитичар