Већ неколико година уназад често се говори о кризи читања, заправо реч је о томе колико се данас чита у поређењу са неким ранијим периодима, рецимо пре двадесетак и више година. Рекло би се да данас читамо мање и да читање није у „моди” без обзира на узраст и врсту занимања коју обављају одрасли.

Када говоримо о ученичкој популацији није спорно да данашњи ученици мање читају и да за то постоји неколико разлога. Овде вреди говорити и о обавезном (школском) читању, тј. о школској лектири и о читању које се не дешава по захтевима школе и наставног плана и програма (читању по слободном избору).

Раније је читање било, између осталог, бежање од досаде и озбиљан извор сазнања, данас то није, бар тако мисле ученици. Не тако давно, телевизија није привлачила школску популацију, програми су за њих били досадни и мало времена су проводили пратећи програме. Сада више није тако, програми су се „намножили” и нуде свакојаке садржаје, различитог квалитета и вредности, али их, очито,и наши ученици гледају. Рачунари су донели низ предности, али су додатно ослабили читање. Наиме, по свим истраживањима и сазнањима већина ученика свакодневно неколико сати проводи уз рачунар. Није спорно да се и на тај начин може штошта учити, али се често дешава да се време троши на дописивања, игрицеи најразличитије облике забаве који нису у образовној и васпитној функцији. Рачунари су постали саставни део ученичког живота и ту се ништа не може променити. Реч је о томе да се у последњих двадесетак година живот младих, дакле и ученика озбиљно променио, стигли су нови садржаји и нови изазови, а најлакше је било то време наћи у „бежању” од читања. Време проведено у школи се није мењало, дан и даље траје исто, а нови садржаји су „отели” време од читања, читање је, чини се, жртвовано да би се дошло до нових садржаја.

Тинејџерски часописи су постали бројни и озбиљно заменили читање добрих књига, ученици нису „одолели” ни другим изазовима, раније се недељно гледао један филм, данашње генерације лако долазе до копија и оригинала целокупне филмске продукције.

Школска лектира је делимично превазиђена, нека дела су по нашим сазнањима и ученичким тврдњама „превазиђена”, ако је судити по томе како се према њима односе наши ученици.

У основној школи наставни програм није превише захтеван када је посреди читање. Ученици, по правилу,обрађују краћа дела и одломке из обимнијих дела, па се настава лектире (домаће и школске) солидно реализује.

У средњој школи ситуација је јако лоша. Може се рећи да је лектира захтевна, обрађује се велики број дела, али их велики број ученика не чита. Тако долазимо до невероватних сазнања да ученици завршавају разреде или средњу школу, а да ништа нису прочитали. Заправо, они долазе, на различите начине, до некаквих „препричавања” и „интерпретација” лектире, али дела не читају. Нема разумевања књижевног дела, нити његовог доживљаја без читања, а о анализи не може бити речи. Овако долазимо до апсурда:дела се не читају, а школа се завршава. То и директно и индиректно утиче на језичку културу наших ученика и она ће сваког дана бити све рђавија. Лексички фонд ће се смањивати,и активни и пасивни, па ће тако у свакодневној комуникацији наши ученици користити врло мало речи. То је већ данас свима јасно. Наставни захтев је јасан лектира је обавезна, обавезна лектира поспешује и читање књига изван лектире.

Један број наших ученика, према нашим сазнањима, чита и дела изван школске лектире и то је, можемо рећи, добро. Међутим, ако је судити по насловима тих дела, и то је забрињавајуће. Најчешће су то дела сумњиве садржине и сумњивог квалитета. Овоме се школа не може одупрети сама, то је задатак друштва у целини и просветних власти. Садашњи и будући ученици ће одрасти, боље је да се друже с књигом, из књига се може много научити, то мора свима бити јасно, и деци и одраслима.

Нејасно је како неко може завршити школу а да не чита дела Ћопића, Нушића, Селимовића, Андрића, Црњанског итд.Данашњи средњошколци нерадо читају Гогоља, Нушића, Сремца, Достојевског, Црњанског, Павића и Селимовића, то је податак према коме не смемо бити равнодушни. Ученици морају знати велика имена (и дела) наше и светске литературе, уколико желе носити дипломе наших школа и сведочити о њиховом завршетку.

Говори се о реформи средње школе, добро би било да се и о читању поведе рачуна. Није спорно да се број дела из лектире може смањити, али смањење само по себи не може и неће решити проблем. Оно што је обавезна лектира не може бити ни изборна ни факултативна, већ обавезна. Нека дела можемо „отписати” из школске лектире, али било би добро и да ученици читају нека дела савремених писаца.

Нећемо им бранити да користе електронску комуникацију, Интернет и игрице, али им морамо објаснити да је корисно читати и књиге.

* Доцент на Филолошком факултету у Београду, управник Катедре за српски језик