Kulturne i potkulturne razlike koje odlikuju mlade, u vezi su sa razlikama u godinama, s mestom porekla, obrazovanjem i, iznad svega, društvenom slojevitošću. U mnogim istraživanjima s pravom se konstatuje legitimnost pojma mladih kao autonomne grupe, ali takve kojoj su nedostajale specifične veze s procesom proizvodnje, svetom rada ali i s političkim angažovanjem. Bez obzira na mnogobrojna istraživanja, malo se zna o specifičnim kulturnim potrebama pojedinih društvenih slojeva, generacija, društvenih sredina, lokalnih zajednica. Istraživanja kulturnih potreba mladih najčešće se svode na potrebe koje se mogu zadovoljiti u institucijama kulture (poseta pozorištima, muzejima, galerijama itd.). Primetno je da se u toj vrsti istraživanja često javlja određena ishitrenost i redukcija, jer se zanemaruje celokupna „lista” potreba.

Teško je a ne uočiti inovacije izazvane pritiskom mlade generacije, kako u kulturi i obrazovanju, tako i u društvu u celini. Međutim, primetna je neodređenost i neodlučnost u ponašanju mladih. Nove vrednosti i potrebe koje mladi zagovaraju ili za kojima „zbunjeno tapkaju” rezultat su promenjenih okolnosti i društvenog konteksta, informatičkog društva, interneta, novih potreba i novih oblika komunikacije („internet kafe”, igraonice, društvene mreže itd.).

Pripadnost istom mestu, struci ili naraštaju sama po sebi ne oblikuje kulturu; to je vidljivo tek kad se počnu deliti govorne navike, način postupanja, vrednosni okviri, zajednička slika o sebi.

Kulturne potrebe i identitet mladih nisu više definisani pripadnošću tradicionalnim obrascima. Za mlade kao specifičnu generaciju, ali i za druge društvene grupe, karakterističan je nedostatak određenih potreba koje su do sada bile izvan njihovog razmišljanja, ponašanja i delovanja. Te zanemarene potrebe treba da uđu u vidno polje i „nasele” njihovu svest, jer se one odnose na celinu kulturnog i društvenog življenja.

Tako, na primer, ekonomska kultura obuhvata verovanja, stavove i vrednosti koji se odražavaju na privredne aktivnosti pojedinca, organizacije i druge institucije. U sagledavanju uloge kulture u ekonomskom razvoju ispoljava se sklonost ka usmeravanju pažnje na kulturne obrasce koji se smatraju poželjnim, kao što su marljiv rad, inicijativa, vera u vrednosti obrazovanja. Kultura rada obuhvata odnos prema radu, shvatanje etike rada, procenjivanje rada. Pojedinac neminovno unosi deo svoje kulture na radno mesto. Kultura međuljudskih odnosa ukazuje na način komuniciranja između pojedinaca. Postoje, dakle, važne razlike u načinu ophođenja s ljudima. Negde se smatra da je sasvim prirodno i poželjno govoriti otvoreno, a negde ne. Neke kulture afirmišu mišljenje „licem u lice“, dok druge to ne čine. Politička kultura koja je danas u vreme izborne kampanje postala aktuelna, obuhvata odnos stanovništva prema politici, spremnost da se u njoj učestvuje, lojalnost prema državi. Politička kultura obuhvata i veoma značajnu kulturu parlamentarizma. Pravna kultura se odnosi na spremnost građana da deluju u skladu sa zakonima i da u slučaju konflikta prihvate sudove kao instance koje donose konačne odluke.

Navedeni primeri najbolje ukazuju na neke elemente „zaboravljene kulture”, odnosno svakidašnjice koju treba kultivisati (rad, slobodno vreme, stanovanje, političko ponašanje itd.). Očigledno je da su svi trenuci svakodnevnog života delovi kulture. Takav koncept kulture može da dovede do otpora i zbunjenosti, bar kod onih koji kulturu shvataju kao ideal estetskog savršenstva, područje društvenog života koje predstavlja dopunu, tanani „sok” društva, „izlet“ i „uzlet“ u retkim trenucima.

Shvatanje kulture kao načina života ima određenu privlačnost jer se ne svodi samo na prosvetiteljski čin; da je kultura ono što se nekome daje, kao što se, kad je o mladina reč, ona kod nas često predstavlja.

Sociolog, profesor univerziteta