У тражењу начина да савлада тешку економску кризу, Влада Србије намерава да спроведе озбиљну пореску реформу.

Суштинске промене у односу на досадашњи фискални систем су смањење пореза на плате, раст ПДВ-а, повећање броја пореских обвезника и ширење лепезе пореских захватања.

И поред извесне жеље да се смањењем пореза на плате растерети привреда и повећа њена конкурентност, ипак је најважнији циљ прокламоване реформе да се прерасподелом фискалних издвајања обезбеди стабилан и издашан прилив за буџет Србије.

Темељна и добра реформа фискалног система подразумева опште смањење пореза, равномерније фискално оптерећење и раст ефикасности употребе прикупљених средстава. Најава корените реформе, као и увек, замагљује суштину и прикрива једноставну чињеницу, да се због смањења прилива и огромног буџетског дефицита, морају повећавати порези. С обзиром на то да голог (привреду) не можете скинути, једино преостаје повећање пореза које плаћа становништво (ПДВ и порез на укупан доходак и имовину).

Растерећење привреде је добра мера, јер најчешће води смањењу трошкова, расту продуктивности и конкурентности предузећа. Лоше ће бити ако ово пореско растерећење послодавци искористе само за повећање профита. С обзиром на тешкоће у којима се налази већина предузећа, као и спор економски опоравак Србије, нема гаранције да ће смањење пореза на плате заиста довести до раста запослености, производње и извоза.

Због тога би уместо линеарног(уједначеног) смањења пореза на плате требало увести сет различитих и прогресивних пореских олакшица. Право на пореска ослобађања треба повезати са нивоом остварења постављених циљева (раст производње, запослености, извоза). Поједностављено речено, ако неко предузеће повећа производњу, број запослених или извоз за петину, онда би оно стекло право да му се и пореске стопе смање за сличан или чак већи проценат. И поред делимичног ослобађања од пореза, буџетски приход би био већи, јер би смањење стопе пореза било компензовано растом пореске основе.

Најава повећања пореске стопе, линеарност опорезивања и укидање пореских олакшица на добит предузећа нису решења која се примењују у развијеним земљама. Њихова фискална политика стимулише инвестиције, јер оне обезбеђују раст производње и запослености, што у крајњој линији води и расту пореских прихода. Уколико компаније из ових земаља користе добит за потрошњу, пореске стопе су изузетно прогресивне. А ако се добит реинвестира, онда се она делимично или у потпуности ослобађа од пореза. Изузетно је важно да Србија задржи ниску стопу пореза на добит, али и да ослобађањем пореза на реинвестирану добит ствара стимулативан амбијент за нове инвестиције.

Предлагање линеарних пореских стопа на укупан доходак и имовину грађана иде наруку богатијим слојевима друштва. Тешке социјалне и економске последице текуће економске кризе и раст броја становника који живе испод линије сиромаштва, захтевају појачану социјалну одговорност и наглашену солидарност. Границу до које се не плаћају порези на имовину и укупан доходак грађана требало би разумно одредити, док би се на остале приходе, односно имовину примењивале прогресивне пореске стопе, што треба да допринесе исправљању крупних транзиционих неправди и јачању социјалних фондова.

Повећање стопа раста ПДВ-а, који и без тога чини половину укупних пореских прихода и смањење пореза које плаћају послодавци (око пет одсто пореских прихода), значи да неће доћи до озбиљнијег смањења јавне потрошње. А морало би, јер и држава треба да дели судбину изнурене привреде и сиромашног становништва. Изменом структуре пореских прихода и нарочито линеарним пореским стопама, влада фаворизује једну (мању) интересну групу (послодавци и богати), на штету већине осталих (просечно) сиромашних грађана Србије.

*Професор на Економском факултету у Београду