Под овим насловом у Риму је, септембра 2001, организована јавна дебата, посвећена будућности југословенског простора, у оквиру једне иницијативе римског градоначелника. Мухидин Хамамдзић, градоначелник Сарајева, и потписник ових редова били су главни учесници расправе, са ексјугословенскихпростора.

Обојицасмо саопштили доста сличне погледе налазећи се и пред једним заједничким проблемом. Како да не разочарамо добронамјерне римске домаћине који су чак смислили и лијепу метафору из наслова а да, с друге стране, избјегнемо оптимизам који би био у супротности с реалним стањем. Сваки разговор о будућности подразумјевао је отварање питања садашњости и прошлости и ту су нас већчекале сложене и горке анализе.

Вјероватно су се са сличним проблемом суочавали многи који су настојали да се рационално однесу према будућности не искључујући у њој могућности успостављања неког облика реинтеграције, прије свега, културне и економске. Очигледно, било је много лакше онима који су улазили у ове теме, унилатерално „прерађујући” прошлост и садашњост, према захтјевима „своје” стране. Подсјетимо се и на времена када су националне историографије и медијске интерпретације неодољиво подсјећале на неки облик предвојничке обуке.

Касније су се државне пропаганде нешто стишале, али ни сезона мирољубиве реторике, укључујући и вербална измирења и извињења политичких елита нису донијели суштинско побољшање односа. На бази, углавном наметнутих рјешења међународних фактора – свакако коодговорних за инволуцију и трагедије на том простору – некако су ратови заустављени, уз све провалије које су остале међу јужнословенским народима.

Модерна ријеч на простору државе, која је још 1971.године потписала први уговор с Европском заједницом сада je road map. Ради се о „путној мапи” која показује како државе, псеудодржаве и протекторати, настали на југословенском простору, треба да се крећу у процесу европских интеграција. С друге стране, не постоји нека мапа пута реинтеграције југословенског простора, у којој би, разумије се, биле респектоване и реалности новонасталих државних ентитета. На срећу, још постоје неке заједничке мапе – свакако и за нове генерације – које се зову читање Андрића, Крлеже, Селимовића, Киша.

Ако је тачно да је било лакше на крају Првог свјетског рата формирати југословенску државу него је касније одржавати у животу, донекле важи и обрнуто. Било је лакше у новом међународном контексту растурити југословенску државу (заједнички допринос томе су заједно дали они који су је напуштали и они који су је наводно бранили) него негирати природну потребу истих тих народа за неки облик међусобних веза. Посебно, у контексту чињенице да су неки народи остали да живе у више новонасталих држава.

Бизмарк је говорио „да је географија једина константа у историји”. Много тога, дакле, упућује да би формирање неке врсте Бенелукса на југословенском простору могло временом постати заједнички интерес.

Али треба знати да проток времена, сам по себи не мора да смањи створена непријатељства, поготову када главни узроци нису нестали. Чак се појављују нове затегнутости између дојучерашњих савезника, нпр. Словеније и Хрватске или Србије и Црне Горе. И тамо гдје односи међу државама на први поглед изгледају добри неријетко су плод оне политичке филозофије „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ”.

Коначно, остаје питање – да ли су обични грађани узрок геополитичке какофоније на ексјугословенскомпростору или су то дјелови националних елита, које не само да нису заинтересоване за боље односе међу бившим југословенским републикама, већ и своје позиције граде на репродуковању нетрпељивости.

Када се у Риму поново одржи неки скуп сличан оном 2001. надајмо се да ће учесници моћи да саопште публици нешто боље вијести. Уосталом, у том граду тренутно има 14 амбасадора (с исто толико амбасада, резиденција, особља итд.) са ексјугословенског простора умјесто некадашња два југословенска – при држави Италији и Светој столици. И овај импозантан број амбасадора (и трошкова који их прате) јесу резултат „прољећа” југословенских народа који су и данас у очекивању боље будућности.

 Професор Факултета политичких наука у Риму, бивши министар иностраних послова Црне Горе и југословенски амбасадор