Појава Његове светости патријарха Павла у најмрачније време новије српске историје била је право чудо, милосрдни дар Божји, искра небеске светлости у мрклој земаљској тами. Данас, пошто се упокојио у Господу и када га је на онај свет испратило више од пола милиона људи, ваља да се упитамо шта је његова чудесна појава значила за Србију, који нам је завет оставио. Патријарх Павле имао је непатворену харизму, готово магичну моћ утицаја на људе, верне и неверне. Али његова харизма, за разлику од политичких вођа, није била дело маркетинга, моћних медија нити је почивала на статусу, већ је била изворна, задобијена личном духовном снагом и Божјом милошћу. У време владавине овоземаљских моћника, овај свети човек нам је показао да се велики утицај може темељити на моралној моћи. Његов неспорни ауторитет почивао је на духовној моћи, на врлинама љубави, доброте, разумевања, чојства и праштања.

Скроман, тих, доброћудан, аскетски посвећен Цркви и народу, патријарх Павле, био је јединствен лик међу српским патријарсима. А опет, било је у њему нешто дубоко свеопште, типско, архетипско. Његова светачка појава у време масовне провале разобрученог зла и зверског насиља, искушења и пострадања српског народа, подсећа на чудесну појаву старца о којем приповеда Светлана Велмар Јанковић у Врачару. Тај митски лик, који се јавља убајкама исновима у руху чаробњака, свештеника или учитеља, представља архетип Мудрог старца. ОнотеловљујеДух, Мудрост, Интуицију ислику Божју,а јављасе, велиЈунг,у„некојситуацијиукојојсуувид, разумевање, добарсавет, одлука, планисл. потребни, алисенемогудонетивластитимснагама”. Он сеупредањуиу животупојављујекадајечитав народдоспеоукритичну, наизглед, са становишта разума и знања,безизлазнуситуацију. Тадамуприскачеупомоћ колективнонесвесноиархетипДуха. И наш мудри и племенити старчић, дошао је на светосавски трон апостолским начином избора, односно Божјом милошћу, управо у време моралног посрнућа, заблуделости, лутања и несналажења српског народа пред судбоносним одлукама. Патријарх Павле је тада, у то апокалиптично доба мржње и сурових ратова, својим животом посведочио јеванђељску истину и остварио своје послање. Својом благородном појавом доносио је милост љубави, а својом мудром и благом речју уносио је светлост и смисао у мрачан, апсурдан и ужасан живот с краја 20. века.

Његов завет свом светосавском народу је хришћанска порука да се на зло не одговара злим, да је вазда боље трпети зло, него га наносити, да је боље бити страдалник и прогоњен, него насилник и прогонитељ. А то је и порука мајке Јевросиме: „Боље ти је, сине, изгубити главу, него своју огрешити душу”. У доба највеће нетрпељивости и патолошке мржње, патријарх је проповедао трпељивост, благост, разумевање, љубав и праштање. У време најсуровије борбе за опстанак, он је опомињао људе на човештво и достојанство, на непролазне вредности.

Али чувена патријархова порука: Будимо људи, а никада нељуди, не значи да треба мирно трпети, не опирати се насиљу, те слепо и глупо срљати у смрт. То се најбоље види у његовом луцидном тумачењу речи Исуса упућене својим ученицима: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови (Јеванђеље по Матеји, гл. 10, 16). Ево како то место, ту јеванђељску поруку тумачи Патријарх Павле: „Будитемудрикаозмијеибезазленикаоголубови, значи, развијајтесвојеумнеспособностисвевише, подусловомдапаралелноразвијатеусебидоброту. Ноумјехладан, адобротатопла, алислепа. Стогасунампотребнииумидоброта, даједнодругомдржиравнотежу, даумнепређеузлоћу, адобротаданепређеуглупост.”

Патријархов овоземаљски живот је окончан, а његово послање испуњено. Свом синовцу је, кажу, оставио сат и будилник, а свима нама свој честити лик подвижника и бесмртне духовне дарове. У аманет нам је оставио тежак задатак да будемо људи, да не чинимо зло, да разумемо и поштујемо друге људе, нације и вере. На нама је колико ћемо послушати ову благу реч, да ли ћемо се пренути и кренути путем духовног и моралног преображаја.

Професор Београдског универзитета