Класици политичке мисли су устврдили: „време чини човека” (Карлајл). Дакле, да историјске околности обликују одређени профил политичара, а не да политичари стварају историју. Индикативан је политички профил хрватског председника Иве Јосиповића, превасходно интелектуалца (универзитетског професора и композитора), за којег су аналитичари констатовали да је „човек на добром месту, у добро време”, тумачећи његов долазак на власт као „победу цивилизације умерености и интелигенције”. Јосиповићев пример даје повод за оптимизам: образовање и култура су у 21. веку супериорнија политичка, универзална формула од харизме националног, локалног вожда. Уосталом, то је у Србији претходно доказао избор интелектуалца и демократе Бориса Тадића за председника, који је добио већу подршку грађана Србије од његовог конкурента, тада радикалног Томислава Николића. Дакле, у две кључне земље западног Балкана дошло је до позитивних промена у профилу политичког лидерства.

Уосталом, у политици је валидна једна брутална, колико и банална истина: у политици само будала не мења мишљење. Отуда је могуће да на власт дођу или опстану политички конвертити – да се некадашњи ратоборни јастребови претворе у мирољубиве голубове. Ако је то успело Хашиму Тачију, зашто не би и Томиславу Николићу? Ипак, мишљења сам да је тајна успеха косовских Албанаца у формули гандијевског отпора коју је почетком деведесетих, након стратегије масовних демонстрација и интифаде, успешно наметнуо Ибрахим Ругова, такође интелектуалац, који је у поређењу са терористима ОВК-а био свакако „умерени” политичар. Хоћу рећи да је стратегија умерене, мудре политике, чак и оне с радикалним циљевима, али са мирољубивим методама, супериорнија у односу на отворено ратоборну. Међународна заједница је имала више симпатија према косовским Албанцима, док је Милошевићев стил менаџмента косовског проблема био за свет исувише осион, тврдокоран, нефлексибилан, дакле, неразуман. Екстремизам није политички одржива формула у 21. веку – том лекцијом тренутно у најекстремнијем облику Американци подучавају исламске фундаменталисте широм планете. Балкански политичари су постепено, уз велику цену, такође научили лекцију – конвертитство од милитаристе у миротворца, од ауторитарног вође у демократу на дужи рок је – исплативо. Као што можемо видети на примеру црногорског лидера Мила Ђукановића који је егземпларни политичар у вештини одржања на власти, не само на простору Балкана, већ и у читавој Европи. Данашњи политичари све су мање ортодоксни догматичари, а све више реалполитички прагматисти и опортунисти. Што је потврда победе разума над емоцијама.

Када је реч о емоцијама, аналитички је интересантно посматрати да ли ће жене на лидерским позицијама на Балкану, попут хрватске председнице владе Јадранке Косор, унети један нови квалитет, и сензибилитет у политику. Жене на Балкану су спремне да уђу у политику, али остаје отворено питање да ли су бирачи на Балкану спремни да прихвате жене за вође? У Србији је симптоматично да су већу или мању политичку амбицију изражавале супруге политичких лидера(Мира Марковић, Даница Драшковић, Ружица Ђинђић), али да ниједна од њих није успела да изађе из сенке свог брачног партнера. Уосталом, то није успело ни једној Јованки Броз. Ипак, незаустављиво расте број жена на министарским положајима, што је још један позитивни показатељ мењања традиционалних образаца политичке културе на простору Балкана.

Имиџ актуелних балканских политичара постаје све једноличнији – сви они говоре једним те истим политички коректним речником, синхронизованим са речником политичара-бирократа Европске уније, ММФ-а, дипломатских представника развијених земаља света, поготово оних западних, економски и војно најутицајнијих. Балкански политичари остају у догледно време „вечити преговарачи”, они нису „креатори политике” и „доносиоци одлука”. Њихова политичка амбиција је превасходно лична – да се што дуже одрже на власти, да буду „на линији” геостратешких интереса великих сила, те да им се политичка платформа темељи на констатацији да ће у двадесет првом веку бити боље него што је било у двадесетом. Но, можда су политичари који се не мешају у свој посао боља варијанта од политичара који се мешају у туђе послове, туђе државе и туђе територије, поготово на Балкану.

*Научни сарадник, Институт за политичке студије, Београд