Од оца до партнера

„Ако се нешто заснива на неком фактору не значи да се оно обавезно може извести из тог фактора или да се подразумева у њему”, генијалан је закључак Макса Хоркхајмера. На пример, ако немају много заједничког, ако припадају различитим културама или се не интересују за исте ствари, рођени ’92. нису иста генерација. Рођени ’92. у Београду, Сарајеву или Загребу нису сви генерација рођених ’92. у Лондону, Паризу или Риму. Ова „неистовременост истовременог” упућује на закључак да основ генерације нису биолошко-натуралистичке чињенице живота већ историјски, друштвени и културни фактори.

Друго, бити генерацијски млад значи бити индивидуално и културно посебан – аутентичан. Особа која је биолошки млада, а не живи и не делује на аутентичан начин, генерацијски је стара. Насупрот томе, неко ко је биолошки одрастао, па чак и сасвим стар, а живи аутентично – генерацијски је млад.

Идеал младалачке аутентичности захтева од младих да буду и креативни и субверзивни. Млади се не могу развијати – не могу трагати за аутентичним бивствовањем – а да нису у неспоразуму са свим оним што их у конвенционалном свету онемогућава, спутава или механички укалупљује или – како кажу млади – толико „смара” да им не допушта да свој живот прожимају својствима свог бића.

Свој идеал аутентичности млади Србије су потврдили у демократским променама 2000. године, да би га поново замрзли. Иако фактор друштвеног подмлађивања – генерацијски сукоби су замрли и на глобалном нивоу. Последњи велики и аутентични сукоб генерација догодио се ’68. Дуже од четири деценије Европа се гуши у културној каши међугенерацијске конфузије и једнакости. Генерацијска конфузија влада и у породици. Иако фактор развоја личности – генерацијскa напетост у породици je утихнулa. Син више не признаје оца као оца него га поштује као партнера кога критички процењује, и обрнуто.

Разлике међу генерацијама нестају на свим нивоима. Родитељи се опходе према деци као према одраслим особама. Допуштају им да имају једнако право гласа приликом доношења одлука. Родитељи их сматрају „клијентима” који слободно могу да бирају производе и услуге које пожеле. Проблем је што се све то у свим структурама слави као ауторегулатива: правила се не намећу него прихватају. Озбиљна културна, социјална и психолошка опасност је у томе што деца прекомерно попустљивих родитеља и наставника израстају у прекомерно захтевне особе, тиране и егоцентрике. Прекомерна пермисивност слаби извесне фундаменталне осећаје људске субјективности. Улоге родитеља и наставника су промењене. Уместо арбитрарном и институционалном ауторитарношћу они су преокупирани решавањем емотивних и бихевиоралних проблема деце. Култура без ауторитета и васпитање без забране воде чвршћој емоционалној везаности и међугенерацијској блискости.

Култура попустљивости негативно утиче и на промене друштва и на развој младих. Уместо да се кроз отворени генерацијски сукоб супротстави естаблишменту, скрајнута генерација младих личи на модерне Аргонауте приморане да до свог „златног руна”, тапије на преузимање друштвених положаја, дођу лутајући од једног до другог радног места или од једне до друге банке искајући кредите. Скрајнута генерација нема своју, генерацијску позицију. Њени припадници желе бити на свим местима истовремено. Улазимо у доба генерацијске уравниловке, а да нисмо ни свесни последица. За разлику од генерацијских напетости (релација деца–родитељи) које су благодетне за развој личности, односно генерацијских сукоба (релација млади – владајуће скупине) који су пожељни за развој друштва – генерацијска једнакост је кобна и по развој личности и по развој друштва.

Стварно је дошло време да се подвуче црта. Парола: „Будимо као и сав нормалан свет” није упућена младима. Парола младих би гласила: „Будимо генерација – другачији од нормалног света”.

Социолог, професор универзитета