Радници су почели да поправљају свој положај у друштву захваљујући синдикалном организовању. Чак и у оним земљама у којима је социјално партнерство на високом нивоу, синдикати се нису одрекли штрајкова, јавних протеста и других облика радикалне синдикалне борбе. Уосталом, у овим данас развијеним демократским земљама послодавци и политичке власти се нису преко ноћи претворили у добре виле већ су их на социјално партнерство натерале нарасла друштвена моћ синдиката и промењене друштвене околности.

У поређењу са овим друштвима, наше друштво је већ две деценије доминантно конфликтно. Оно што је у развијеним, демократским друштвима Европе ванредна ситуација, у Србији је годинама део свакодневице на коју смо навикли. Нека група незадовољних радника код нас готово сваког дана изађе на улицу, блокира путеве, протестује испред зграде владе... Много је разлога за незадовољство: немаштина, апсолутно сиромаштво, криминална приватизација, незапосленост.

Међутим, учестали радикални видови синдикалне борбе из године у годину код нас су давали све слабије резултате. Зато је све већи број губитника транзиције почео да губи наду и да прихвата сиромаштво као своју злу судбину. Рапидно је опадало поверење у синдикате, тако да данас стопа синдикалне организованости иде испод 25 одсто са тенденцијом даљег пада. Излаз из такве ситуације могло би да буде стварање демократских, отворених синдиката, утемељених на знању и компетентности, на стабилним изворима финансирања, што подразумева ефикасну контролу синдикалног новца и његову потпуну финансијску независност у односу на послодавце и политичке власти.

Верујући у ону пословицу према којој „пут од хиљаду миља започиње првим кораком”, предлажем неколико ургентних мера ради успостављања демократских, друштвено моћних синдиката. Пре свега, треба променити правилник о упису синдиката у регистар, према коме се утврђује обавеза синдикално организованих радника у сваком предузећу – установи да се региструју код Министарства за рад и социјалну политику, што отвара простор за сегментацију синдикалног покрета. Потребно је рашчистити и са злоупотребама и манипулацијама у вези са утврђивањем репрезентативности синдиката и послодавачких организација, јер је то неопходан услов утврђивања легалности и легитимности актера индустријских односа. То је услов за реализовање два стратешки важна задатка у овој области. Први се односи на коначно и формално укидање Општег колективног уговора, који у суштини штити систем административног уређивања зарада из времена самоуправљања. Истовремено требало би приступити дефинисању новог концепта колективног преговарања, примереног социјалној тржишној привреди. Други задатак је распуштање социјално-економског савета Србије који делује као препрека успостављању социјалног дијалога, а затим конституисање новог. Ради се о томе да су се у Србији у протеклим годинама променили сви релевантни параметри – структура националне економије, структура запослених, синдикална и послодавачка сцена, и у том новом друштвеном окружењу постојећи модел колективног преговарања и социјалног дијалога су изгубили сваки смисао.

Најважније је да припадници света рада изађу из стања хибернације у коме се налазе годинама, односно да се суоче с чињеницом да, како каже пословица, „туђа рука свраб не чеше”, што значи да нико неће заштитити њихове интересе ако их они сами не заштите. Другим речима, слобода и достојанство света рада нису поклон већ тековина, за чије се очување и унапређење мора стално борити.

*Мегатренд универзитет, Београд