Парада еврозахтева

Савет министара Европске уније подржао је 25. октобра кандидатуру Србије и наложио Европској комисији да припреми мишљење о њеној спремности за преговоре о чланству.

Истовремено са овим, Србија се суочила са десет еврозахтева. То су: 1. отклањање евентуалних пропуста у процесу реизбора судија и јавних тужилаца, 2. пуна сарадња са хашким трибуналом, 3. несметано функционисање независних регулаторних тела, 4. нови закон о финансирању политичких партија, 5. ускраћивање политичкој партији да располажe посланичким мандатима, 6. унапређивање регионалне сарадње, 7. сузбијање масовних захтева за азил, 8. унапређивање интеграције Рома, 9. усвајање закона о реинтеграцији и 10. настављање структурних економских реформи.

Сви ови захтеви су важни, али нису једнако оствариви. Њихово разврставање је, међутим, деликатно, пошто и безазлени захтеви, у осетљивом контексту, могу бити велики проблем. Такви захтеви су: унапређивање регионалне сарадње и настављање структурних реформи.

Унапређивање регионалне сарадње омогућује да се Србији, у даљем приближавању ЕУ, постави и питање признавања независности Косова, што би било супротно Уставу а и званичној политици земље. Наша званична политика је још увек у знаку синтагме „и Европа и Косово“. Али, озбиљно је уздрмана недавно усвојеном резолуцијом Генералне скупштине ОУН, на заједнички предлог Србије и ЕУ. Њоме је Србија одустала од првобитног предлога у којем је, између осталог, стајало да „једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања“ и да странама у спору остаје да „проблем реше преговорима о свим отвореним питањима“, у које, наравно, спада и питање статуса. Куда ово води може се наслутити из изјаве председника Политичког савета Демократске странке и парламентарног Одбора за спољне послове да грађане Србије треба припремити за „сусрет са реалношћу“, како би, у складу са њом, променили и сâм Устав („Политика“, 27. септембра). Страхујем да „сусрет са реалношћу“ (а зна се чији је то аргумент) представља и сусрет са судбином: „Што ближе Европи даље од Косова“.

Настављање структурних економских реформи упозорава да реформе не значе само „увоз” европских норматива и стандарда, него и њихову одрживу примену. Она нам баш не иде од руке. Да је другачије, услови живота знатног дела становништва не би били испод границе сиромаштва, многа насеља не би опустела, многи људи не би били без посла... Суштина овог захтева је у потреби да се, пре свега властитим снагама, ојача привреда и на виши ниво подигне економски, социјални, културни и демографски положај становништва. А то неће бити могуће без озбиљних и целовитих промена у систему рада и привређивања.

Поред ова два захтева, у приоритете спада и заокруживање реформе правосуђа отклањањем евидентних (а не „евентуалних“) пропуста, јер је то битан услов за успостављање владавине права, функционисање правне државе и сузбијање корупције која је метастазирала.

Успешност сузбијања корупције зависи и од режима финансирања политичких партија и обезбеђивања несметаног функционисања независних регулаторних тела.

Пуна сарадња са Хашких трибуналом већ се дуго сматра „техничким питањем“, али још нема „техничара“ који сме и уме да покрене механизам његовог решавања.

Такође, за усвајање закона о реституцији још увек нема искрене политичке воље. Неколико пројеката тог закона је пропало.

Господар мандата треба да буде посланик, а не његова партија. Да би то био, потребна је промена Устава, који, чланом 102. став 3, омогућује да посланик тобоже слободно свој мандат стави на располагање политичкој партији којој припада.

Захтеви за заустављање пораста броја азиланата и ефикаснију социјалну интеграцију Рома постављени су више у интересу ЕУ него Србије.

За сада, сви ови еврозахтеви мирно парадирају. Ипак, ваља зазирати од оних који могу да мутирају.

*Редовни професор Правног факултета универзитета „Унион“