Данас владајуће елите често користе меритократску (меритократија – владавина најспособнијих) фразеологију у демагошке сврхе. С тим што власт у земљама које нису окончале тегобан процес модернизације посматра принцип једнаких шанси кроз искривљену оптику ускостраначких интереса. Ни владајуће структуре у Србији нису имуне на поменути демагошки пелцер који се врло добро запатио на овим просторима. Тако се у друштвеној стварности Србије ,,стручност испред политике” и остале фразе сударају с крутим праксама партијског непотизма. Синтагма партијски непотизам на најбољи начин осликава схватање меритократије као органског јединства политичког и родбинско-кумовско-пријатељског напредовања у друштву. Али док се у развијенијим земљама стручност безмало налази испред политике, мада је пут до стручности класно условљен, у Србији је тај процес додатно закомпликован чињеницом да стручност не представља ни неопходан ни довољан услов за напредовање у друштву. А то онда лако може бити показатељ дубљих системских проблема, као и незавидног нивоа развијености српског друштва у целини. Наиме, друштво у којем се расподела синекура врши према партијском кључу, а неретко и према буразерско-комшијском критеријуму, по дефиницији, споро излази из круга полуразвијених земаља. У таквом друштву владајуће структуре се још равнају према Михелсовом гвозденом закону олигархије и тешко се ослобађају паланачке матрице недемократског промовисања сопствених (партијских) кадрова. То се унутар извршне власти ради отворено, често путем хоризонталне ротације једних те истих појединаца. На тај начин се суштина политичког непотизма замагљује будући да се прелажење с функције на функцију приказује као саставни део демократске међупартијске комбинаторике. Штавише, таква пракса временом постаје саставни део политичког фолклора јер се лакоћа прелажења с једне на другу позицију једних те истих људи прихвата као сасвим уобичајена друштвена појава. Неко би чак могао да помисли како пракса хоризонталне ротације унутар извршне власти производи моћну суперелиту састављену од натприродно способних мудраца предодређених за лагано размењивање неретко дијаметрално супротних ресора. Нажалост, овај платонистички дискурс више говори о наопаком схватању политичке вештине него о друштвеном прогресу до кога у Србији тешко може доћи све док партијска припадност буде представљала основни канал узлазне социјалне мобилности.

Питање како искоренити партијску протекцију компликује се обесхрабрујућом чињеницом да су на најкурентнијим позицијама унутар најважнијих подсистема друштва (образовање, култура, здравство, правосуђе) разврстани партијски људи који неретко утичу на унутрашњу кадровску политику. Зато се и социјална мобилност, односно професионална промоција унутар ових друштвених подсистема често одвија према критеријуму партијске припадности. А то опет значи да се путеви друштвеног напредовања преко партијских приступница тешко могу детектовати будући да су веома нетранспарентни. Примера ради, зна се да партијска протекција постоји али је невидљива управо због тога што се одвија унутар прокламованог ,,демократског” поретка у којем се такве ствари, према официјелној догматици, никад не дешавају. Уосталом, зар слична појава није била негирана и унутар некадашњег ,,егалитарног” система, мада је њено постојање у време самоуправног социјализма било више него очигледно?

На крају треба рећи да карактер узлазне социјалне покретљивости (мобилности) представља добар показатељ демократичности неког друштва. Међутим, уколико се канали друштвеног напредовања налазе искључиво у сфери политике уместо у сфери стручности и знања, друштво ће се у погледу демократичности налазити на изразито климавим ногама. Србија у том смислу одавно стоји на једној стакленој нози, а одговор на питање како се изборити са механизмима партијског непотизма треба тражити у вредносној структури друштва које зачуђујућом толерантношћу гледа на овај и сличне феномене који дуго без икаквих последица опстају ту око нас.

Социолог