Садашње недемократско и ауторитарно устројство наших партија одговара постојећем стању у коме се мултипликовано поклапају владајуће (и не само оне) партије и држава. Оне су у обострано корисној симбиози, а последице оваквог партијско-државног загрљаја погубне су пре свега за стабилност и демократску изградњу друштва. Наше странке својим политичким капацитетом и деловањем не јачају друштво већ су окренуте само држави јер из ње извлаче економску корист и остварују политичку моћ. Овакво трајање и функционисање недодирљиве партијске државе види се и у немогућности друштва да учини јавним и видљивим токове новца којим се финансирају постојеће страначке структуре. У подели плена партијски активисти добијају само мрвице са политичке трпезе, а главни добитак дели клијентелистичка партијска олигархија окупљена око неприкосновеног, непогрешивог и непомеривог страначког вође. Ми смо, иначе, платили веома високу политичку цену прагматичној страначкој идеологији чији је и данас став да партије треба организовати као право предузеће. Крајња консеквенца овако схваћеног политичког прагматизма је пражњење политике од врлине и поштовања јавног интереса и потхрањивање деловања гвозденог закона олигархије. А та политичка машинерија страначких олигархија мора се непрестано подмазивати и подстицати само уносним синекурама, профитабилним провизијама и државним концесијама.

Jедна од последица партијске државе је и стицање и одржавање великих богатстава и тајкунских империја које све више постају и доминантан политички фактор. Страначке протекције су последица успостављеног система функционисања партијске државе и она има дугу традицију, а у вези је са подстицањем и одржавањем поданичког менталитета не само у олигархијским владајућим круговима већ и у нижим страначким ешелонима. Код нас се одомаћила и пракса да људи сматрају сасвим нормалним да треба да добију нешто опипљиво од свог страначког ангажмана; то се сматра као нека врста очекиване веће или мање наднице. Сетимо се само Бранислава Нушића и Радоја Домановића и моћи ћемо лако да препознамо и данашње писаре из министарстава и страначке вође за које се тек након пропадања у најдубљу јаругу испоставља да нису ни могли да препознају пут којим треба ићи, али им није недостајало послушних следбеника.

Једна од противречности у нашем друштву данас је у томе што оно већ баштини озбиљне демократске тековине, а странке остају затворене у својим олигархијским и клијентелистичким круговима, као организације које не успевају да препознају и артикулишу дух и захтеве новог времена. Подела изборног плена и партијска протекција није наш оригинални изум, она постоји и у најразвијенијим демократским земљама али су у њима успостављена неприкосновена и делатна политичка правила којима се обезбеђује утицај друштва и контрола јавности. У текстовима овог ,,Политикиног” серијала аутори предлажу мере за превазилажење садашњег доминантног утицаја партијске државе. Овде треба поћи пре свега од нужности да се наше странке, које су очигледан пример централизованих организација у којима је угушен критички дијалог и слободно мишљење, коренито реформишу. Јер странке нису само пуке политичке машинерије за освајање и одржавање на власти, оне се морају вратити заступању јавних интереса и свом што већем и свеобухватнијем отварању према јавности. Једно од могућих решења је модернизација и демократизација партијских статута, давање ширих овлашћења страначким организацијама, укидање придржавања уобичајене статутарне обавезе да се критичке примедбе о деловању странке могу износити само у страначком оквиру, увођење институције референдума чланства и симпатизера о најважнијим одлукама (улазак у коалицију, усвајање страначког програма), доследно поштовање непосредних избора у странкама, ограничавање броја мандата и редуцирање широких права председника странака који сада више личе на послодавце и власнике предузећа него на политичке делатнике који пре свега морају да поштују и промовишу демократску процедуру. Ово може да изгледа као да су нереални захтеви, али долази време да се утопија и утопијски начин мишљења уграђује у нашу политику огрезлу у сурови прагматизам и стално подстицање политичке трговине и поделе плена.

Публициста