Педијатар са матурантима

Пре неколико година као лекар сам отишла на екскурзију у Грчку са матурантима елитне ужичке школе. Истина, први пут и никад више. Зашто?

Учесници сваке екскурзије, па и матурскесу ђаци, професори, туристичка агенција, родитељии лекар који бринео здрављу ученика. Причаћу о учешћу моје струке на екскурзијама. Свима поменутим изгледа да је потпуно свеједно који ће лекар путовати садецом у иностранство. Поготово ако је лекар родитељ неког детета које иде на екскурзију. Такав лекар и иде на пут да се зближи са професорима свог детета, уз плаћени боравак, без динара дневнице. Тако на екскурзије са децом иду и гинеколози,психијатри и остали специјалисти. А те моје колеге, када се њихово дете разболи, обавезно га доводе педијатру. С друге стране, педијатри, као армија стручних и честитих људи, никада се не мешају у туђе специјалности.

У овој причи ево предлога за два министарства– и здравља и просвете. О здрављу деце могу да брину само педијатри. Има нас довољно.

Кренимо од почетка екскурзије, из углапедијатра. Стоје аутобуси, јутро је, пет сати. Стигли су сви учесници. Тражим да се пре уласка у аутобусе из ранаца изваде жестока пића. Разредне старешине ме гледају, родитељи у шоку. Па зар ја сумњам да њихова злата пију? А и кршим права детета да се „ушикају” одмах по уласку у аутобус.Количина пића која остаје на Тргу партизана у Ужицу је импозантна. На свим аутобусима налепљена је фотографија њиховог школског друга који је те године погинуо враћајући се са прославе једног пунолетства где су сви били пијани. Сузе мајке покојног матуранта,која их је испратила,до бола су мепотресле и наметнуле обавезу да почнем да се мешам у свој посао.

На првом стајалишту у нашој Србији ђаци улећу у маркет да би купили пиће. Професори потпуно немоћни, не владају ситуацијом. Улећем до касирке, тражим шефа маркета и претим да ћу звати инспекцију и полицију због продавања пића малолетницима. Сви у себи вероватно мисле:„Ко нам даде ову...?” Али ја знам да је и нечињење чињење. Све до грчке границе прелазим из једног у други, трећи, четврти аутобус, узимам микрофон и заједно са водичем објашњавам да баш због успомене на погинулог друга не треба да се опијају. Придружујем се певању, разговарамо о томе који ће факултет да упишу, молим их да ми се повере ако имају здравствених проблема. Деца се открављују тотално (и дан-данас се загрлимо на улици).

Стижемо у Грчку. Сви јади који су нас снашли били су због алкохола, а то је:једног дана поломили су дршку грчке заставе у хотелу (плакала сам и молила полицију, све на енглеском језику, да нас не протерају, купили смо одмах другу грчку заставу и окачили на наш аутобус); другог дана дечаци су мокрили по Олимпу, грчком светилишту, али срећом нису нас ухватили; трећег дана су испразнили све противпожарне боце, па од пене није могло да се корача ходницима хотела. Пошто сам претходне вечери прегледала унуче шефице рецепције, она нам је опростила. Од деце се и даље не одвајам,они на купање и ја са њима. Они у диско, ја са њима. Успела сам да „само једна девојка” буде после диска у алкохолној коми. Кад сам је збринула, спавала сам са њом у истој соби. Зар то није успех? Од сто њих!

Наша деца не схватају да су амбасадори своје земље свуда у свету. Да је цео нормалан свет згрожен кад наша малолетна деца пију и глуваре до поноћи. Назовимо ствари правим именом. Алкохол не опушта, нити образује, само изазива агресију. Све док се не регулише алкохолизам наше деце екскурзије немају сврху. Сви дигнимо глас против тога. Деца не уче из прича,већ из примера. Држава је крива највише, а само делимично родитељи који не могу ништа против радног времена кафића и точења пића малолетницима у нашој Србији. Гледајмо стварност, а не оно што је прописано. Наша православна црква нека још једном својим верницима објасни да је неумереност у пићу смртни грех.

Ја ово испричах и спасих душу своју.

*Педијатар пулмолог, болница Ужице