Пеглање веша се плаћа само кућепазитељкама

Морам се изразити пажљиво и прорачунато, јер уколико напишем какву увредљиву реч, иако можда нисам тога свесна и из крајње добре намере, обасуће ме дрвљем и камењем! Женска права, женске организације, женска посла и „неплаћени посао у домаћинству”.

Дакле, у чему је ствар? Видим – вазда се расправља о учешћу жена у влади и скупштини, у политици уопште, у важним државним институцијама. Пошто сам жена, хоћу рећи женског сам пола, род је културно одређен, а нечија жена и мајка ћу бити кад родим децу, требало би по неком глупом правилу да се подигнем против мушке доминације, да их нападам, да им се супротстављам, јер су ми на сву срећу дати услови да лајем на мушкарце (нису ме злостављали у породици, па могу сама да одлучим на шта ћу да се жалим и од чега ћу да зарађујем). Само, још то не радим. Слажем се да постоји мушка доминација, што могу потврдити и припадници мушког пола, зашто би негирали. Тако ствари стоје, историја је показала како се то одвијало и довело до неравноправности. Оно што је јако неправедно и узбуђујуће је то што се данас за права жена залажу оне жене (нећу да генерализујем, али тако се чини) којима је било омогућено да се на одговарајући начин образују, па могу закључити да их бар нису физички злостављали у породици, чим су могле да студирају на универзитетима (поштујем свачији труд и рад). Незадовољне су некаквим политичким неомогућеним или недовољно плаћеним позицијама, а не знам да ли су се можда запитале да ли је дозвољено тамо некој жени прво да се школује, а онда да сама одлучи да ли ће ступити у брак или не, да се побуни против мушке тираније, да ступи у политику и тако редом. Шта ћемо с њима? Како да се за њих сазна и да се промени нешто?

Са друге стране, који је критеријум злостављања жене у породици? Не бих рекла да је свака четврта жена жртва насиља. Нећу да износим теорије завере, али сијасет такозваних хуманитарних организација воли да себи прави посао, па вичу на сва звона како у Србији побише жене у породици! Не покушавам да минимализујем – насиље је вазда био велики проблем и ништавни део људске личности и људског рода – али не бих ни да се сложим са свим што чујем или видим у медијима. Медији су најбоље средство манипулације, па тако користе и ову крајње озбиљну ствар да од ње праве трагедију и општеженску жртву пред светом. Жене се заиста жртвују за децу и породицу, али је излишно причати о неплаћеном раду. Жене остају поред своје деце, јер водање по судовима много кошта, па је боље не играти се са судбином, то јест мужем и судом, али не би оне да учествују у политичким играријама које померише памет и мушкарцима и женама у овој мученој земљи.

Причале су нама баке како је њима било у брдима, а знају и наше мајке да се за љубав према детету и пеглање веша плаћа само кућепазитељкама, а не мајкама. Знамо и ми девојке од по двадесет и нешто да је глупо и причати у двадесет првом веку о неплаћеном послу у домаћинству, јер, извините ме, данас део посла мајки обављају обданишта, психолози, едукативне емисије и остала чуда технике и културних достигнућа, па је мало понижавајуће причати о таквим стварима.

Мада постоји увек и друга погубна страна. Оно што су феминисткиње досад постигле да унапреде и доведу до веће равноправности, велико је као свемир и поштовано као божанство, али претеривања и вајкања неколицине доконих нису потребна, јер ипак, треба наше девојке научити и да скувају ручак и да оперу веш, а не само да испијају кафе и гледају серије, имајући у виду ову халабуку око женског питања и њихове освете мушкој тиранији, тако што ће бити лоше мајке и жене, а добре феминисткиње. Јер, нажалост, неће многе на прави начин разумети за шта се то жене боре; школа није довољно школовала младе да им објасни да треба бити мајка, а не испијачица кафа, која је игром случаја родила дете.

Осим тога, ако ћемо право, могли би научити децу да пријаве кад комшија туче жену, а не да по српски окрену главу и, као њихови родитељи, одмахну главом: то се нас не тиче.

*Студенткиња