Период захлађења

За школску лекцију о разликовању нормативног и стварног погодан je пример положаја Цркве у Србији у време и после комунизма. У оба периода у највишем правном акту Уставу (било) је записано да је Црква одвојена од државе и у том нормативном погледу ништа се није променило, али стварно – јесте. И то,вољом политичког фактора који је не само у Србији негона простору целе бивше Југославије, још у годинама кад је држава формално још била социјалистичка, почео да мења свој однос према вери и верским званичницима. Као што је познато, реч је о периоду наглог јачања значаја националних идентитета, када су верске заједнице почеле да се користе као један од елемената народне кохезије али и унутардржавног разликовања. Верске организације су ту пружену руку политичара прихватиле и тако смо се још крајем осамдесетих, а поготово од деведесетих година, суочили с новом позицијом овдашњих конфесија. Као што су приметили аутори прилога у нашој серији, политичари су, уз образложење да исправљају неправде из прошлости, почели да користе цркву као додатни извор сопственог легитимитета. Али и као облик идеологије. Јер у време ратних сукоба и колапса друштвеног система вредности, власт (а и опозиција) је у религији и Цркви видела могућност за ,,духовну и емоционалну компензацију”, па и за јачање значаја националног идентитета.

Ово повећано уважавање религије, праћено финансијском помоћи, верске заједнице су оберучке прихватиле, док су се политичари надметали у томе ко ће пре у јавности да се појави у друштву представника вере. Већинска Црква у секуларној Србији у периоду транзиције тако је променила своју друштвену позицију. То је и време када су представници Цркве почели да се интензивно баве националним и другим правима својих верника. А како су та права током ратних сукоба често бивала веома угрожена тако је и Црква имала већу потребу да индиректно учествује у политичком животу. Ове позиције нису промењенедо данас. Актуелни политичари имају потребу да део свог легитимитета траже у згради Патријаршије, али проблеми у односима државних и верских представника у Србији потичу, најпре, из чињенице да владике и патријарси не пристају само да се сликају са страначким лидерима него и да понешто јавно кажу о друштву у коме живе.У ствари, утисак је да проблема не би било ни у тим новим навикамацрквених великодостојника када би они само подржавали политичаре. Али, наравно, они исказују и разлике и неслагања, и то понекад веома битна, као што је случај с актуелним Бриселским споразумом о Косову. Када се томе дода да Црква има у својим редовима и неке нешто екстремније представнике, оне који позивају владу на ,,упокојење”, онда се може претпоставити у каквим су тренутним односима држава и црква у Србији.

Наравоученије из свега овога је у следећем: ако је држави Црква била у једном периоду и те како потребна као политичка подршка, и ако континуитет у тражењу те подршке постоји, онда се морају сносити и последице изостанка ,,благослова” у ситуацијама када верски представници процене да треба да га ускрате.Шта ће то неслагање донети цркви а шта влади, у овом тренутку је тешко проценити, мада су аутори прилога у нашој серији изнели начелну оцену да Црква у тим сукобима најчешће извлачи ,,дебљи крај”. Иако тај однос није нимало једноставан, јер и држава је, поготово данас, свесна значаја Цркве за вернике и бираче и никако није за тода у овим транзиционим временима коноп затеже превише према институцији која ужива велики углед у народу. Услов за то је да Црква ућутка своје ,,екстремисте” и онана томе очигледно ради, али, опет, и не одступа од неких својих неслагања с владом. Фаза захлађења је у току.

Од сутра нова серија: Докле Србија може више да троши него што зарађује