Писала сам Бараку Обами

Никада раније нисам доживела такву непријатност као када сам се јавила на оглас за спремачицу. То је било у јуну. Рекла сам, госпођо, разговарали смо пре пола сата телефоном, јер моја кућица је код Прокопа, а требало је да се јавим близу, у Добрињску улицу. Кад сам ушла, госпођа ме је погледала и питала да ли може да буде искрена. Зашто да не. И онда ми је рекла да има фирми које су им поручиле да не шаљу Роме. Рекла ми је: „Зашто да губите време, кад знам да вас неће примити.“ Ја сам устала и одговорила: „Хвала што сте били искрени, али ово је срамота.“ Јер њој је било довољно да види боју моје коже.

Раније то нисам доживљавала. Радила сам по школама, болницама, неким фирмама. Налазим се на бироу рада, али ако не може преко бироа, онда пратим огласе, мој саветодавац ми је тако рекао.

На бироу сам од 1987. године, с неким прекидима. У Београду сам рођена, завршила сам основну школу, радила сам у срећна времена, пре деведесетих, кад је било лакше.

Онда од 1991. до 2005. нисам тражила посао, али последњих неколико година тражим, и никад нисам доживела такву непријатност као сада. Госпођи је било довољно да види боју моје коже па да ме не пошаље на посао. Преко друштва Рома отишла сам у министарство за људска права. Нису били у могућности да ми помогну. Рекли су ми да тужим агенцију. Али како да тужим кад сам социјално угрожена, имам девојчицу од 12 година, а од октобра до јула примам социјалу.

Отишла сам увређена. Нисам дошла ни из Лесковца ни са Косова, а чујем да онима који дођу са Косова дају и стан и посао. Отишла сам у Народну канцеларију, у „Београђанку”. У Народној канцеларији су били јако пријатни, звали су „Градско зеленило“, дали су ми телефон и разговарала сам са гђом Маријом. Она ми је рекла, драга госпођо, ми не знамо шта ћемо ни са онима који овде већ раде. Тако да од тога ништа није било. У Народној канцеларији су ми рекли да Борис Тадић никог у овој држави не може да запосли. Рекла сам, добро, видећемо да ли може неко ван државе. И отишла сам у америчку амбасаду, није то далеко од „Београђанке”. Полицајци су били ту, рекла сам: „Треба ми адреса Барака Обаме, америчког председника, да му пошаљем писмо.“ Они су рекли, изволите на ова врата, шта вам треба. Тражила сам амбасадора. Питали су ме да ли сам америчка држављанка. Рекла сам да нисам и онда су ми дали само адресу. Уђем у пошту, купим писмо и пошаљем. Написала сам на српском, јер ја енглески нисам учила, да не могу да се запослим, да имам двоје деце... Платила сам по тежини, нешто мање од 300 динара. Али не знам да ли је писмо уопште стигло... У коверат сам ставила писмо и текст из „Политике“, са мојом сликом, јер „Политика“ је већ писала о мом случају. Неколико дана после тога позвала ме је телефоном непозната особа, јако пријатна, из амбасаде.

Зашто сам се жалила Обами? И он има тамнопуту боју коже, па води онолику земљурину, а ја која сам жива беда у сопственој држави не могу да добијем крпу и кофу, ништа друго. Господин из амбасаде који ме је звао желео је да ме види. Сад ми је криво што га нисам звала да дође да види где живим. Прође се ”Рудо“ и ту у Прокопу су колибице. После су ме звали и из канцеларије Демократске странке, где сам се упознала са људима, рекла свој проблем и надам се да ће ми помоћи.

Моја ћерка нема проблема у школи. Она и није тамнопута. Мада се и за њу плашим јер видим да нападају на све стране. Имала сам и једно ружно искуство, изашла сам са дететом, а група од њих двадесетак, чујем, гласно говоре: „Ево је Циганка“. Страшно сам се уплашила, види се да су под алкохолом. Брала сам траву испред, јер увек имамо неке кућне љубимце. А чула сам да неки скинхедси нападају црнопуте људе.

Сад се питам колико сам погрешила, можда сам отишла предалеко кад сам послала писмо Обами. Малу учим да се чува и да не прича са непознатима. Син ми је старији, има 27 година, служио је војску у Бујановцу баш кад је тамо било најгоре. Он је мало бељи, па боље пролази. И девојчица такође, али ја баш не могу да дођем до посла.

Незапослена

(Забележио Б. Р.)