Победити нећемо, пропасти не можемо

Цео свет је, више или мање, под доминацијом културног модела САД који карактерише транзиција индустријске у брокерску привреду. Ова транзиција се одразила на регулативу и на понашање економских агената. Поменути културни модел има неколико карактеристика. Пре свега, банке су из модуса најконзервативнијег инвеститора прешле у модус предузетника који прихвата до сада неприхватљиве ризике. У „лову” на екстраординарне приносе банке су се све мање ослањале на депозите (штедњу грађана и приведе), а све више на емитовани капитал посредством секјуритизације (емисије хартија од вредности).

Друго, у настојању да се приближи стопама приноса финансијског сектора, реални сектор и сам креће у потрагу за финансијским (уместо производним) иновацијама појачавајући тренд секјуритизације. На крају се општи раст економских очекивања пренео и на сектор становништва који се са штедње (или инвестирања без ризика) преусмерио на капитални добитак убрзавајући претходне процесе секјуритизације. Главне последице новог културног модела су дефицит штедње а суфицит хартија од вредности, вишеструка и унакрсна секјуритизација, повећана концентрација богатства, раст токсичне активе у банкама (али и у предузећима), изразита нестабилностцена енергије и основних инпута (укључујући храну) и пад атрактивности рада и улагања у производни сектор. Општи ефекат је дебаланс између понуде реалних добара и ликвидне тражње, покривен хартијама од вредности који је трансформисао транспарентно окружења које шаље јасне сигнале купцима и инвеститорима у провизоријум цена (роба, услуга, капитала и валута).

Ова година недвосмислено је показала да културни модел на коме се базира глобални капитализам, вођен од САД, доводи до привредне структуре пуне спекулативних балона, имперфекција и негативних екстерних ефеката и самим тимје дугорочно неодржив. После скоро две деценије незабележеног раста дошло је до драматичних промена у оперативном окружењу економских агената чији су главни симптоми: неликвидност банака, пад квалитета активе у банкама и предузећима и општа несолвентност. Раст неповерења довео је до пада потрошње и инвестиција. У атмосфери „страха од страха”, дугогодишњи бум уступио је место рецесији, можда и депресији. Криза у 2008. години, слично претходним кризама, изазвана је прегрејавањем економије кроз хиперпродукцију хартија од вредности. За разлику од досадашњих криза, ова криза има глобални карактер. То значи да ће криза захватити и оне који нису непосредно допринели њеном настанку.

Како се на глобалну кризу гледа у Србији? Две су реакције. Прво, нереални оптимизам по принципу „хендикепе ћемо претворити у предности”. Друго, страх од суочавања са последицама глобалног „страха од страха”. Док развијени свет предвиђа негативан раст у 2009. и отпочиње са применом сложених програма обнављања поверења у финансијски сектор, наши званичници на будућност гледају из перспективе политички несептичног концепта „развојне паузе”, што значи, уместо досадашњих 6-7 одсто раста раст од 3-4 одсто, нормално у условима стабилне валуте. При томе се користе два аргумента. Прво, да економија која још није довољно подгрејана (у 2008. години око 70 одсто бруто домаћег производа из 1989. године и око 40 одсто просечног дохотка ЕУ) не може бити погођена ефектима глобално прегрејане економије. Друго, да су банке кредибилне и стабилне. Чини се да ови ставови садрже један значајан превид који се односи на квалитет српске привреде. Док се током претходне две деценије светска привреда развијала, наша привреда је пропадала. Прошле године забележен је рекордан трговински дефицит, дуг расте а спољна ликвидност опада. Србија после две деценије транзиције и даље троши више него што производи, што значи да зависи од инфузије стране штедње, било преко страних директних инвестиција, било преко кредита. Отуда и велика стрепња да ће пад склоности за инвестирањем и смањење могућности кредитирања на глобалном нивоу угрозити привреду која животно зависи од инфузије стране штедње.

Суштина јавног управљања у кризи је раст инвестиционе потрошње, пре свега у гранама са јавним власништвом, које производе тзв. размењиве производе. У случају Србије, то су, пре свих, енергетика и пољопривреда (делимично и телекомуникације). За динамизирање ових грана потребне су индустријске политике као и политика регионалног развоја. Страх од лошег управљања, који увек постоји када су у питању јавна предузећа, могао би се елиминисати уколико се буду налазили професионални тимови на њиховом челу, које политичари могу да контролишу праћењем остварења бизнис планова и планова улагања, као и поштовањем принципа корпоративног управљања. Што се тиче инвестиција у инфраструктуру, њих треба финансирати помоћу концесија и „изгради, управљај и пренеси аранжман”. Држава у кризи не треба да се посебно бави приватним сектором, али би увођење фискалних подстицаја за инвестициону потрошњу било благородно.

Такође, кризни менаџмент мора у потпуности да елиминише популизам у јавним финансијама и радном законодавству. Из кризе се можемо извући пре свега већом производњом, а не прерасподелом. Плате и пензије не могу расти независно од продуктивности рада, а односи између послодаваца и послопримаца треба да буду симетрични (ако послопримац може да „отпусти” послодавца напуштајући радно место, треба да важи и обрнуто).

Даље, у монетарној сфери још једном треба преиспитати модел „јака валута у слабој привреди” у светлу нових момената као што су пад прихода од приватизације, пад дознака етнике, пад страних директних инвестиција и одлив капитала код инвеститора у хартије од вредности централне банке. Идеја са фиксираним курсом, такође, могла би се операционализовати под одређеним претпоставкама. Што се тиче нивоа камата, оне не могу бити у супротности са светским трендом опадања (тренутно у САД је основна стопа практично 0).

Чак и под претпоставком да претходне мере успеју, Србији ће у средњорочном периоду недостајати страна акумулација да би се одржавала спољна ликвидност, као и макроекономска и буџетска стабилност. Због тога наши политичари треба да полазе не само од чињенице да проблем који има глобални карактер није више локални проблем већ и да воде рачуна о примерености програма владе заустављању кризе, као и о геополитичкој прихватљивости своје политичке платформе.

Професор Економског факултета у Београду