Наслови које Оља Бећковић даје својим предлозима за ,,Утисак недеље” најсажетији су коментари наше свеукупне стварности. Бритки, духовити, иронични, вишезначни... Управо такав био је један од њих.

Гласио је: ,,Откуд човек међу нама” и односио се на доделу значајне књижевне награде писцу који се готово аскетски клонио сваког изласка у јавност, пред ТВ камере поготово, и који се побојао да ће ова врста славе – и вреве – штетити његовој усамљеничкој посвећености писању.

Шта би већина браће по перу Слободана Тишме дала не само за награду ,,Нинa” него и за бар неколико минута појављивања на телевизији, за позив на неку трибину о којој ће извештавати медији, за пријем у некој амбасади са ВИП званицама!

И глумци, којима је јавна сцена природно радно место, радо ће са дасака што им живот значе одлазити на велики и још чешће на мали екран да тамо потврде своје уметничко име. Тамо се лакше и брже стиче популарност, а она је постала синоним за успех, изједначила се са појмом вредности, добила значење професионалног престижа.

Данас свако ко жели глас за себе – глас бирача, глас члана жирија, глас члана управног одбора фондације, донатора, спонзора – хрли на телевизију јер се отуд глас о њему самом најгласније чује и најдаље допире. Најаве постају ефектније и ефикасније од извештаја и критика. Издавачи исхвале своје књиге пре и једне објављене рецензије, редитељи своје представе већ пре премијере, селектори своје изложбе и смотре много пре свечаног отварања... Овим се јавност (публика) не само заинтригира да чита, гледа, слуша, него јој се већ унапред сугерише и вредносни суд. Наравно, увек повољан.

Када је и култура гурнута на тржиште, уз обавезу да буде упакована у ,,пројекте”, саморекламирање је постало легитимно, па се етички оно готово и не доводи у питање. Остаје, евентуално, само проблем естетике, односно начина којим ће извођач уметничких радова, културна установа, уметничко удружење, институција, фестивал... навести телевизију да спонтано ради у њихову корист. Спретни, виспрени, маштовити чиниће то елегантно, симпатично и шармантно. Попут Ивана Тасовца, рецимо, мајстора промоције Београдске филхармоније, који се (уз све изузетно добро што је досад учинио за ансамбл) за јачање своје препознатљивости као њеног директора прихватио и жирирања у забавном ТВ такмичењу ,,Ја имам таленат”.

Званично, о официјелним наградама у култури одлучују зналци. Али ни они нису имуни на медијску слику о ствараоцима и делима, на атмосферу која се ствара око појединих личности и догађаја. При настојању да формирају независан лични став и они, неминовно, трпе утицаје и притиске таквог маркетинга.

Спиновање јавности, својствено политици, појављује се и у култури као не сасвим неважном ресору за међупартијску трговину и унутарпартијске комбинације. С обзиром на то да у томе вољно или невољно, директно или индиректно учествује, телевизија (овде се мисли на све телевизије с националном фреквенцијом) морала би више да се труди око самосталног деловања. Најпре, да култури посвети више времена и програмског простора. Затим, да културу посматра свеобухватније, с више пажње према креативцима из ,,другог плана”, оним приљежницима који раде скрајнути и у тишини (преводиоцима, библиотекарима, кустосима, конзерваторима ...) помажући да се истакне и разуме корист те врсте културног прегалаштва.

Моћна у обликовању па и наметању модела понашања, укуса, трендова, ,,брендова”, стилова, особа (а свим тим донекле и у одређивању критеријума за награђивање) телевизија фаворизује оне делове културе, односно пре свега уметности, које су извођачке, ,,телевизичне”, згодне и захвалне за ТВ приказивање. Ваља јој окренути се и ка видовима културе као што су заштита баштине, писменост, језик и култура говора, културно-уметнички аматеризам, урбана култура, етноманифестације, регрутовање и васпитавање публике. Онамо, дакле, где од силних постојећих награда сада само одлазе ,,Вукова награда” и ,,Златни беочуг”.

Новинар, ТВ критичар