Девизни курс динара у последње време је у средишту интересовања наше стручне и укупне јавности, посебно кадје курс нагло ослабио према евру. Следе сталне осцилације горе-доле са тенденцијом слабљења курса. Јавност и пословни свет се питају: шта је то с курсом и колико се може одржати.Велика конфузија у јавности је створена заиста екстремним ставовима неких економиста који траже да „курс евра слободно флуктуира”,до става да је динар прецењен, да му је реална вредност око 150 динара…Одмах да кажемда је наша централна банка изабрала управљиво – флуктуирајући курс и ставила га у функцију стабилизационе политике. То је врло важан инструмент антиинфлаторне политике, посебно у привреди у којој је увоз двоструко већи од извоза. На почетку да рашчистимо дилему: курс динара јесте високо прецењен годинама. Да се вршило годишње „прилагођавање” реални курс би крајем 2009. године износио 158 динара за евро. Међутим, сви годишњи диспаритети већ су уграђени у цене и трошкове, увоз и извоз, тако да бизаговарањепрелаза на реални девизни курс (уз обавезну девалвацију) изазвао несагледиве последице за привреду и друштво.

Заговарати слободно флуктуирање курса динара када то не дозвољава ниједна држава у свету (јер потпуно слободног флуктуирања курса нема) значи тотални либерализам који би потпуно разорио националну привреду. Да видимо тај могући процес. Девалвација (или „слободно флуктуирање курса”, што је у основи исто)довелаби до драстичног поскупљења увоза који учествује у бруто домаћем производу са 52 одсто. Све цене увозне робе, а затим и домаће (од пијаце до трговине),одмах би се „ускладиле” с новим курсом. Талас инфлације запљуснуо би сва тржишта. Пораст домаћих цена преко курса води новом диспаритету курса динара и евра, динар мора поново да „клизи” надоле. Клизање курса постаје аутономан процес.

Дугорочне обавезе по инокредитима предузећа, банака и државе у овој години износе више од 5,8 милијарди долара, док ће укупан прираст БДП-аод 1,5 одсто износити око 655 милиона долара. Када би дошло додевалвацијеили наглогклизањакурса динара тада би уместо 29,5 милијарди динара камата и отплата на иностране дугове у буџету требало издвојити 68,8 милијарди динара. Колики би тада био буџетски дефицит?

Треба сагледати и какви су ефекти нето увоза и извоза. Никаква промена курса не може нагло преокренути негативне извозно-увозне токове. Курс на неприпремљеној и неефикасној, али и онеспособљеној извозној привреди не може бити довољан стимуланс у оживљавању извоза. Уместо сталног девалвирања курса динара треба уградити цели систем подстицајних мера извозној привреди (од кредита, камата, рокова, намена и др. али и фискалних стимуланса) да би се неповољни ефекти прецењеног курса неутралисали. Потребне су нове мере монетарне политике, пре свега стратешка преоријентација са политике „отвореног тржишта” и основног односа централна банка – пословне банке на стимулативне мере извозној привреди и пољопривредној производњи. Блокирана средства девизне обавезне резерве треба постепено ослобађати и контролисано усмерити у подстицаје извозној привреди. Монетарни механизам треба темељито реконструисати и ставити га у функцију привреде и развоја, а не банкарског сектора и текуће потрошње. Каматну стопу треба оборити, али и референтну камату, као што то чини и ЕУ којој тежимо. Јер ни у ЕУ се камате не формирају слободно и са овако високом каматном маржом, као уосталом ни девизни курс без интервенције централне банке.

Брзо клизање курса динара довело би највећи број кредитних дужника у готово безизлазну ситуацију. Биланси банака би се деформисали са огромним растом девизне активе и пасиве, а падом динарског дела. Динар би био све више потиснут из финансијских трансакција.

Пад курса динара или само најава да ће слободније флуктуирати (с тенденцијом сталног клизања надоле) покреће и механизам психолошких фактора који ће још више повећати тражњу девиза. Курс поново одлази у „небеске висине”.Продаја девиза становништва која је врло важан извор девизних резерви нагло би опала (због очекивања сталног пада курса динара), али битражња стално расла. Удар на девизне резерве био би двострук.

Дакле, мора се хитно променити целокупан монетарни и фискални механизам. Ово што имамо на сцени је антиразвојно постављено уз дугорочно гушење привреде и производње.

Eкономиста, профeсор универзитета