Поуздани, подобни део тима

Не бих рекла да ће у саставу скупштине бити трећина жена јер неке од њих ће отићи у извршну власт, а замениће их први следећи на изборним листама, то су најчешће мушкарци. На пример, са посланичке листе Уједињених региона Србије у владу улазе гђе Калановић и Грубјешић, тако ће бити и са Зораном Милановић из СНС-а, Ружица Ђинђић је изјавила да не жели да буде у парламенту итд.

Међутим, број жена у скупштини, по мом мишљењу, не значи много. Јер има доста жена у парламенту, било их је и у ранијим сазивима, које углавном прате оно што шефови њихових странака траже да се заступа и често то раде и на штету женске популације: изгласавају амандмане и предлоге закона, без обзира на то да ли су таква решења штетна за женски део становништва.

Али то што имамо више жена у скупштинама свакако је позитивно јер, надам се, охрабрује и друге жене да учествују у политичким активностима које нису ни тежи ни захтевнији посао од посла судије, адвоката, лекара, архитекте...

Неки се питају да ли ће жене бити трећински заступљене и на местима министара, државних секретара и помоћника министара, а мени се чини, на основу мог искуства, да странке предлажу жене и у скупштине и у владе не зато што су жене него зато што су страначки подобне. Чак ни квалитет рада није увек толико важан у односу на оданост председнику партије.

Што се странака тиче, највећи домет жена је да добију место потпредседнице. Приметила сам да кад их новинари питају да ли би се кандидовале за председника странке, као противкандидат садашњем председнику, оне обавезно кажу да не би, да су ,,ту да буду део тима, да помажу”. Значи, саме себи додељују позицију број три, четири, не више од тога. Народна партија је у том погледу изузетак јер ја сам једина жена председница странке у парламенту. Менталитет у странкама је такав да ће тешко да вас неко као жену-кандидата за неко важно место предложи. То се односи и на позицију градоначелника. Градоначелници су мушкарци и ја сам, колико знам, једна од веома мало жена, ако не и једина, која је на непосредним изборима победила за то место у Новом Саду. Странке су кочнице, оне не предлажу жене ни за место премијера. Уосталом, имамо пример Јоргованке Табаковић која је била кандидат за мандатара 24 сата. Прво је њој поверен мандат, али преко тога се једноставно прешло.

И податак који се помиње, да је већина жена у Скупштини Србије из Београда и Новог Сада објашњава се тиме да председници странака настоје да имају лојалне сараднике, поготово када је правило да мандат припада посланику неприкосновено. Лидери странака у тој ситуацији не желе да рескирају и предложе некога кога не познају довољно. А будући да је већина странака са седиштем у Београду, руководства бирају сараднике из тог града. Изузеци су Народна партија и Лига социјалдемократа Војводине, са централама у Новом Саду, СВМ у Суботици...

Поред тога, изборни систем нам се не заснива на непосредним него на посредним изборима. Кад бисмо имали непосредно изјашњавање о кандидатима верујем да би више жена успело да освоји мандат и да их не би било највише из највећих градова.

Најзад, уочено је и то да је међу новоизабраним посланицама свака трећа-четврта млађа од 35 година. На основу мог искуства, рекла бих да о годинама посланика (посланица) мало ко води рачуна. Понављам, руководствима је најважније да буду страначки поуздане личности. Мада је добро што су млађе особе, јер имају више могућности да једног дана постану лидерке.

Да ли на основу већег броја жена у скупштинама можемо очекивати промене у раду парламента? Верујем да ће посланице бити активније у расправама о темама из социјалног домена и из области права на рад, равноправности полова и још неких, али не верујем да ћемо се суочити са женском солидарношћу која би била јача од партијских интереса и међупартијских зидова.

Председница Народне партије