Управо се навршава цела деценија у којој исти креатори (ММФ), реализатори (владајућа политичка и економска елита) и пропагатори – убеђивачи (медијски експонирани академски економисти) непрекидно понављају да су иностране инвестиције панацеја – чаробни лек за све економске проблеме.

Пре десет година убеђивали су нас да ће кроз приватизацију у земљу стићи значајне иностране инвестиције, а што је још важније добићемо и квалитетне стратешке партнере, који ће брзо од лоших друштвених (државних) предузећа створити успешне приватизоване компаније, које ће бити мотори будућег дугорочно одрживог економског раста. Данас видимо шта је од тога остварено.

Добијена средства од приватизације држава је усмерила, пре свега, у буџетску потрошњу стварајући (уз додатно велика задуживања у иностранству) илузију успешности реформи и „бољег живота”. Само по основу приватизационих прихода и нових кредита узетих у иностранству, од 2001. године, у Србији је забележен прилив од преко 30 милијарди долара, а број запослених је са нешто више од 2,1 милион пао на мање од 1,9 милиона у 2009. години, док индустријска производња ни у једној години после 2000. године није достигла ниво из 1998. (нити чини половину од оне из 1989), а спољнотрговински дефицит (већи увоз од извоза) је од 1,75 милијарди из 1998. године достигао фантастичних 11,90 милијарди долара у 2008. години.

Економска политика у Србији од 2000. године вођена је на принципима Вашингтонског договора – једног неолибералног програма радикалних економских реформи који у суштини представља лепо „упаковани” кодификован програм економског неоколонијализма који се реализује у интересу крупног (пре свега, транснационалног) капитала. Интересантно да нам сада исти креатори, реализатори и убеђивачи досадашње погрешне економске политике, саопштавају да је исцрпљен досадашњи те Србији предлажу „нови модел развоја” у коме је привлачење директних иностраних инвеститора једна од кључних мера.

Како се наша владајућа елита после 2000. није посветила изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавине права и стварању оптималних услова за конкуренцију и дугорочно одржив привредни раст него је прихватила погрешан неолиберални економски програм, данас није у могућности да може иностране инвеститоре да привуче (како би било пожељно) конкурентним брзо растућим тржиштем, са добро уређеном институционалном инфраструктуром, образованом и креативном радном снагом него то чини давањем различитих форми стимулација. Искуство показује да ово није добар начин за привлачење иностраних инвеститора јер инвеститори остају док могу да користе добијене стимулације, а када оне „пресуше” траже се нове (по правилу, веће) повластице, а ако то не добију напуштају земљу.

Те стимулације су тако велике да се са правом можемо упитати: ко у кога више инвестира – странци у Србију или Србија у странце? Тако је пре месец дана у Нишу потписан уговор, између власника италијанске фирме „Дајтек”, градоначелника Ниша и српског министра економије, којим се отвара погон „Дајтека” у Нишу где треба да се запосли 400 радника. Влада ће иностраном инвеститору на име подстицаја исплатити 10.000 евра по сваком запосленом, а град Ниш ће му бесплатно уступити 2,5 хектара потпуно опремљеног грађевинског земљишта.

Пре четири месеца (тада је подстицај износио „само” 5.000 евра по запосленом) у овом листу (објављено 19. априла) писао сам куда води овај пут којим смо кренули, наводећи пример Мексика који је на крају извршио и адаптацију свога правног система, тако да су инострана предузећа постала екстериторијална, ослобођена плаћања пореза у мексички буџет, у којима није дозвољено синдикално организовање, а радници раде у тешким условима за мизерне наднице.

На крају, истакнимо да пракса транзиционих земаља, као и озбиљна истраживања (Јоже Менцингер) показују, не само да иностране инвестиције нису никаква панацеја за привредни раст него да међу њима постоји чак негативна веза (веће иностране инвестиције – мањи раст и обратно). Али о томе нешто више у неком од наредних текстова.

*Редовни професор универзитета