Додељивање награда у култури треба разумети као процес означавања којим друштво потврђује своје темељне вредности. Стога је награда знак, а добитнику награде се може приступити као културном јунаку који се одређује као особа којој се диве због њених постигнућа и сматрају је идеалом или узором који треба следити.

Извесно је већ, по природи ствари, да се награђивање,као означавање културног хероја наших дана,одвија пре уименего на основутемељних, цивилизацијских вредности. На процес награђивања, наиме, и пречесто утичу конјунктурни, дневни чиниоци (политички, национални, економски). Често одлучујући утицај тог, дугорочно гледано, ефемерног али и за конкретну награду пресудног скупа чинилаца доводи до тога да спискови добитника и најугледнијих награда изгледају као огрлице које чине прави али илажни бисери.

У савременој уметностикоја се заснива на иновацијама у креативном поступку ијезику, а не на опонашању класичних узора, јасно је да је признање од референтне групе (културногсегмента чији је репрезентент жири) субјективно веома значајно за уметника. Уметник тек тада, након валоризовања, с извесношћу може да претпостави да је његов труд уопште ситуиран у подручје уметничког, не само по сопственим субјективним хтењима, већ и по уверењу људи до чијег мује суда, у принципу, стало. Ту битно ништа не мења ни чињеница да је његово дело у процесу настајања већ (најчешће) прошло кроз процес интерсубјективне валоризације (било да га је позитивно оцениоуредник, било продуцент, рецензент...) јер је та валоризација у основи пристрасна. Наиме, стваралац је итекако свестан тога, да у условима постојања континуиране продукције (индустрија културе) процес производње мора да се одвија без обавезног узимања у обзир постулата о извансеријском квалитету продукта, те да ће његово дело (књига, филм, слика...) бити реализовано (објављено, снимљено изложено...) иако се само претпоставља да ће оно бити позитивно тржишно валоризовано.

Награда, међутим, поред стимулативне може да има и конформистичку, чак репресивну функцију. Она може да ствараоца усмерава (условљава) тако да овај рачуна, пре свега, са позитивном рецепцијом дела од стране културне средине (односно њених арбитара –критичара и других зналаца), а не са ризиком који садржи увођење стваралачких иновација. Устваралачком поступку иновације ретконаилазе, бар у почетку, на разумевање и прихватање твораца естетског укуса, а баш овичесто доминирају међу члановима жирија.

На процес награђивања се може применитиСпинозино „determinatio negatio est”, јер детерминација (избор награђеног) значи негацију (одбацивање) свих других дела и аутора. Награда је дистинкција којом се, са једне стране, успоставља Олимп изабраних, а с друге Хад одбачених (који чине добри осредњи али и они који су мање од тога,дакле свиосим најбољих,који су то јер су награђени). Ипак, ни Хад није хомоген – у његовом предворју налази се чистилиште у коме обитавају кандидати за награду. Ако је награда дистинкција, онда је кандидовање за награду полудистинкција.

Процес награђивања је компетиција –такмичење у коме бројни учесници добијају малобројна признања. При том у игри нису само квалитет, вредност појединог дела или читавог опуса, већ и други бројни нелегитимни, чак и нелегални чиниоци. То могу да буду разноврсни покушаји утицања на рад жирија – самих кандидата, заинтересованих група или институција (издавачи, продуценти, галерије...) или појединих чланова жирија који разним пословним и личним односима могу да буду повезани с кандидатима или са онима који их подржавају. У ситуацији у којој и чланови жирија и кандидати за награде припадају истој културној средини, вероватноћа позитивног или негативног суда који није условљен само вредношћу предмета оцењивања је, извесно, велика. Овакво експлицирање најчешће скривеног наличја процеса награђивања сигурно релативизује награду као објективногозначитеља вредности (постигнућа личности) унутар једног друштва, али ни у којој мери не умањује њен субјективнизначај за одржавање и потврђивање тих вредности.

*Професор на Факултету политичких наука