Ово би сад, како се најављује, требало да буде трећа пореска реформа: претходне две су биле 1990-91. и 2000-01. године.

Нова композиција система пореза и доприноса требало би да задовољи неке критеријуме. Најпре, порески систем треба да буде правичан, јефтин, да подржава развој, да буде ефикасан... Моје колеге су у студији ,,Пореска политика у Србији – поглед унапред” у први план ставили ефикасност, а потпуно занемарили правичност. А правичност се обезбеђује тако што имате колико-толико исказану прогресију опорезивања прихода и имовине и опорезивање потрошње које је билансно нешто мање издашно. Порези на потрошњу су регресивни порези, они на исти начин погађају и богате и сиромашне, јер сви плаћају, рецимо, исти ПДВ и акцизе на деривате нафте. Али удео плаћеног ПДВ и акциза не учествују једнако у дохотку богатијих и сиромашнијих потрошача: испод један одсто у дохотку богаташа, а знатно више у дохотку сиромашнијих. То механизам ПДВ-а и акциза чини веома неправедним.

Од свих пореза које смо до сада имали најнеправичнији, али и за државу најбољи је ПДВ. Код ПДВ-а нема ослобађања плаћања, постоје једна-две стопе, уграђен је систем самоопорезивања, а држава у свему томе има веома ниске трошкове и то само трошкове контроле.

Колеге у студији предлажу да држава на најједноставнији начин подмири јавне расходе повећањем стопа ПДВ-а не дирајући много порезе који се плаћају сразмерно економској снази, то јест порез на доходак, порез на добит и порезе на имовину. Ови порези се значајније билансно не дирају иако аутори студије, на пример, констатују да Србија има пет до шест пута нижу ефективну стопу пореза на добит. У Европи просечна стопа пореза на добит је 25 одсто, а код нас 5-6 одсто. Европа има веома сужен круг пореских подстицаја код пореза на добит, а ми их имамо девет.

Предлог аутора студије је, дакле, да повећају општу стопу ПДВ-а за четири индексна поена, са 18 одсто на 22 одсто, што је у ствари пораст за 22 одсто, док нижу стопу, која је сада осам одсто и међу највишимa је у Европи, осим у Мађарској и Данској, да повећају на 12 одсто то јест за 50 одсто . Највећи број европских земаља има нижу стопу ПДВ-а од пет одсто. То је стопа која погађа храну, комуналије, лекове, једноставно најелементарније потребе становништва. Мој предлог је да се та стопа смањи са осам одсто на пет одсто. Виша стопа од 18 одсто треба да остане, а недостајућу масу прихода могуће је остварити кроз следећа три пореска облика: прво, да подигнемо законску стопу пореза на добит, са 10 одсто на 15 одсто уз значајно смањивање система олакшица. На тај начин би се остварило осетно повећање удела прихода од пореза на добит у укупним приходима.

Даље, кад је реч о порезу на доходак физичких лица, аутори предлажу неколико варијанти али она која је, да кажем, највероватнија је заснована на увођењу пропорционалне стопе, уз један неопорезиви износ од 6.000 до 16.000 динара (тзв. flat порез).

Међутим, сматрам да би требало увести синтетички порез (варијанта PAYE са усклађивањем на крају године), који би обезбедио да 80-90 одсто обвезника плаћа порез практично само на плату, али би оних 10-20 одсто имали повећано пореско оптерећење.

Степен прогресије могао би се прецизније израчунати (на пример, 10 одсто, 20 одсто и 30 одсто), тако да се надомести приход који би се изгубио укидањем доприноса на зараде за здравствено осигурање и омогући смањивање фискалног дефицита.

Треће, порези на имовину. За просечан стан од 60-70 квадрата данас се месечно плаћа, на пример, два пута мањи порез на имовину него што се плаћа за телевизију (кабловска плус претплата). Међутим, такса за телевизију је регресиван порез са истим ефектима као и ПДВ, теже је подносе економски слабији слојеви становништва будући да је у истом износу плаћају сви. Зато треба повећати порез на имовину, не толико стопу колико адекватније валоризовати основицу. И обухватити имовину у целини.

Све мере које се предлажу допринеле би томе да порески систем буде правичнији, незнатно скупљи, у функцији подржавања запослености и приближнији тенденцијама у Европи. Мере би омогућиле да се доприноси за здравство и за запошљавање пребаце на буџет и да се растерети цена рада. То би требало да доведе до повећања нето плата, јер плате се уговарају у бруто износу.

На крају, сматрам да у Србији нема много познавалаца пореског система и његових специфичности. Било би стога веома плодотворно да се ти људи окупе, аргументовано претресу могуће варијанте, јер ове две нису једине, да утврде шта је реално и могуће и да онда изађу у јавност и предложено бране како би систем био у функцији 1. јануара 2011.

Професор Економског и Правног  факултета у Београду, у пензији