Državni univerziteti se osnivaju da bi zadovoljili raznovrsne potrebe društva za akademski obrazovanim stručnjacima, čak i onima čija će znanja biti retko potrebna, čime se društvo čuva od mogućeg gubitka pojedinih domena stručnosti. Ponekad se osnivaju iz razvojnih razloga oko vodećih privrednih preduzeća (univerzitet u Nišu i Kragujevcu, Rudarski fakultet u Boru), održavaju se (Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici) ili osnivaju (Univerzitet u Novom Pazaru) iz političkih razloga. Istureni fakulteti i odeljenja se već dugo osnivaju iz komercijalnih, a ponekad i političkih razloga.

Privatni univerziteti se osnivaju prvenstveno iz komercijalnih razloga, ponekad uz političku podršku. Naši privatni univerziteti su uskog profila, po pravilu se sastoje od nekoliko fakulteta koji su na državnim fakultetima uglavnom smerovi. Jedan mali broj privatnih fakulteta je osnovan da bi se na njima radilo bolje ili bar drugačije nego na državnim fakultetima. Sem jednog medicinskog, stomatološkog i veterinarskog fakulteta, svi ostali su u okviru niskotroškovnih nauka kao što su ekonomija, pravo, informatika, novinarstvo i umetnosti.

Univerziteti-zadužbine su komercijalne ustanove, ali se zarada usmerava na njihov dalji razvoj, ne u dividende, i ne postoje kod nas.

Sveobuhvatnom reformom propisa predviđeno je da se privatnim domaćim i stranim investitorima olakšaju komercijalne investicije u visoko školstvo, a pojedini političari žele privatizaciju znatnog dela državnih fakulteta. Time se signalizira da univerziteti nisu razvojni resurs društva već preduzeća koja prodaju znanje na tržištu, da je visoko obrazovanje privatna investicija pojedinca u sopstvenu karijeru, a ne investicija društva u svoju budućnost, te da će se državni univerziteti maksimalno gurati ka samofinansiranju. Imenovanje jednog profesora najuticajnijeg privatnog univerziteta za ministra prosvete potvrđuje taj razvoj.

Ne mogu se lako porediti kvalitet nauke, nastave i studenata, te lakoća sticanja diploma na državnim i privatnim univerzitetima, jer ima državnih univerziteta i fakulteta vrlo lošeg kvaliteta i privatnih fakulteta vrlo dobrog kvaliteta, ali u celini posmatrano državni univerziteti u Beogradu i Novom Sadu još uvek ukupnim kvalitetom odskaču od svih drugih. Ključni problemi su ipak zajednički: nesposobnost Ministarstva prosvete da planira i prati razvoj visokoškolskih institucija; loš Zakon o univerzitetu koji više stvara nego što rešava probleme; predimenzionirana mreža (trenutno sedam državnih i 13 privatnih, još tri u osnivanju); neracionalna raspodela oblasti (ogroman višak pojedinih grana nauke i potpuno odsustvo nekih drugih); nedostatak nastavnog i naučnog kadra (imamo ga za najviše tri opšta univerziteta i jedan univerzitet umetnosti); veoma loš sistem akreditacije; pogubni rezultati lošeg sprovođenja Bolonjske deklaracije uz insistiranje na prohodnosti umesto na znanju; trka za prelaznim ocenama umesto znanjem; raširena korupcija na koju se ne reaguje (ima je i na državnim i na privatnim fakultetima); loša opremljenost većine fakulteta; zastareo način nastave; loša strategija naučnog rada; možda najgori sistem doktorskih studija u Evropi; nepostojanje sistematskih istraživanja visokog školstva; trka institucija za parama umesto za kvalitetom; skoro potpuno odsustvo volje unutar univerziteta da se ozbiljno pozabavi sobom uz neprekidnu nerealnu priču o dolasku na Šangajsku listu i hvalisanje povremenim nalaženjem na besmislenoj Španskoj listi; loše stručno i sindikalno organizovanje nastavnika i studenata i tako dalje.

Na skoro sve ovo je ukazano u raspravama na Uniforumu tokom devedesetih, to su u velikoj meri bili i zaključci eksterne evaluacije, na to je ukazano u mnogo javnih rasprava i dokumenata, ali se malo šta izmenilo. Da nemamo jedan broj odličnih nastavnika i katedara i deo ugleda pojedinih univerziteta i fakulteta koji je preživeo iz nekih minulih vremena, slika bi bila još gora. U njima je klica poboljšanja, ali nije sigurno da će joj se dozvoliti da izraste.

*Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu