Државни универзитети се оснивају да би задовољили разноврсне потребе друштва за академски образованим стручњацима, чак и онима чија ће знања бити ретко потребна, чиме се друштво чува од могућег губитка појединих домена стручности. Понекад се оснивају из развојних разлога око водећих привредних предузећа (универзитет у Нишу и Крагујевцу, Рударски факултет у Бору), одржавају се (Универзитет у Косовској Митровици) или оснивају (Универзитет у Новом Пазару) из политичких разлога. Истурени факултети и одељења се већ дуго оснивају из комерцијалних, а понекад и политичких разлога.

Приватни универзитети се оснивају првенствено из комерцијалних разлога, понекад уз политичку подршку. Наши приватни универзитети су уског профила, по правилу се састоје од неколико факултета који су на државним факултетима углавном смерови. Један мали број приватних факултета је основан да би се на њима радило боље или бар другачије него на државним факултетима. Сем једног медицинског, стоматолошког и ветеринарског факултета, сви остали су у оквиру нискотрошковних наука као што су економија, право, информатика, новинарство и уметности.

Универзитети-задужбине су комерцијалне установе, али се зарада усмерава на њихов даљи развој, не у дивиденде, и не постоје код нас.

Свеобухватном реформом прописа предвиђено је да се приватним домаћим и страним инвеститорима олакшају комерцијалне инвестиције у високо школство, а поједини политичари желе приватизацију знатног дела државних факултета. Тиме се сигнализира да универзитети нису развојни ресурс друштва већ предузећа која продају знање на тржишту, да је високо образовање приватна инвестиција појединца у сопствену каријеру, а не инвестиција друштва у своју будућност, те да ће се државни универзитети максимално гурати ка самофинансирању. Именовање једног професора најутицајнијег приватног универзитета за министра просвете потврђује тај развој.

Не могу се лако поредити квалитет науке, наставе и студената, те лакоћа стицања диплома на државним и приватним универзитетима, јер има државних универзитета и факултета врло лошег квалитета и приватних факултета врло доброг квалитета, али у целини посматрано државни универзитети у Београду и Новом Саду још увек укупним квалитетом одскачу од свих других. Кључни проблеми су ипак заједнички: неспособност Министарства просвете да планира и прати развој високошколских институција; лош Закон о универзитету који више ствара него што решава проблеме; предимензионирана мрежа (тренутно седам државних и 13 приватних, још три у оснивању); нерационална расподела области (огроман вишак појединих грана науке и потпуно одсуство неких других); недостатак наставног и научног кадра (имамо га за највише три општа универзитета и један универзитет уметности); веома лош систем акредитације; погубни резултати лошег спровођења Болоњске декларације уз инсистирање на проходности уместо на знању; трка за прелазним оценама уместо знањем; раширена корупција на коју се не реагује (има је и на државним и на приватним факултетима); лоша опремљеност већине факултета; застарео начин наставе; лоша стратегија научног рада; можда најгори систем докторских студија у Европи; непостојање систематских истраживања високог школства; трка институција за парама уместо за квалитетом; скоро потпуно одсуство воље унутар универзитета да се озбиљно позабави собом уз непрекидну нереалну причу о доласку на Шангајску листу и хвалисање повременим налажењем на бесмисленој Шпанској листи; лоше стручно и синдикално организовање наставника и студената и тако даље.

На скоро све ово је указано у расправама на Унифоруму током деведесетих, то су у великој мери били и закључци екстерне евалуације, на то је указано у много јавних расправа и докумената, али се мало шта изменило. Да немамо један број одличних наставника и катедара и део угледа појединих универзитета и факултета који је преживео из неких минулих времена, слика би била још гора. У њима је клица побољшања, али није сигурно да ће јој се дозволити да израсте.

*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду