Преговори, а без синдиката

Дуго најављиване промене Закона о раду светло дана су угледале 16. октобра. Тада је објављен нацрт овог документа, а потом је усаглашавање између представника владе и послодаваца oбављено по кратком поступку, за месец дана, док су синдикати изашли из преговора, јер њихове захтеве две „силе“ нису хтеле да уваже. Превладали су интереси капитала, а оно мало одредаба које су штитиле људско достојанство и право на правичну накнаду за рад нестало је, или боље рећи прецртане су руком послодаваца.

Према прорачунима синдиката, радници ће, разним смањењима, у просеку, убудуће годишње примати десет и по уместо дванаест зарада (по основу минулог рада који ће се плаћати само за године рада код последњег послодавца и код повезаних лица, а не за све године стажа; рад у сменама неће бити плаћен; накнаде зарада биће мање него до сада, нпр. за повреде на раду и др.). Два главна преговарача, послодавци и министарство, нису изашли са својим обрачунима, колико ће промена Закона о раду утицати на егзистенцијални положај радника, а колико на буџет, иако је такав обрачун неопходан.

Социјални дијалог, у надлежном институционалном оквиру између представника државе, послодаваца и синдиката, тј. у оквиру Социјално-економског савета, у протеклој години је изостао. Ниједан од закона који су се нашли у Скупштини није био на дневном реду овог савета. Захтев за хитно одржавање седнице савета, после полугодишњег несастајања, председник Савеза самосталних синдиката Србије упутио је 18. септембра. Савет се, наиме, у току 2013. састао 28. марта на редовној и 1. новембра на ванредној седници.

Такође, минимална цена рада у Србији, иако сасвим девалвирана, у овој години није мењана. Током преговора, у фебруару, о томе није постигнута сагласност, па је влада на седници од 5. априла донела одлуку да минимална зарада током 2013. године буде непромењена – 115 динара по радном часу (20.010 динара месечно). У међувремену су се ланчано надовезивала поскупљења, па је инфлација одавно отањила минималну потрошачку корпу.

Репрезентативни синдикати у Србији - Савез самосталних синдиката Србије и Уједињени грански синдикати „Независност“ - прошлог месеца су се договорили да се заједнички боре за радна и социјална права запослених. Одмах је уследило и доношење Одлуке о заједничком иступању из преговора о изменама и допунама Закона о раду, а убрзо су и индустријски синдикати две репрезентативне централе кренули у активности у вези са решавањем проблема предузећа у реструктурирању. Незадовољство индустријских синдиката је последица најава да ће 20–30 одсто од укупно 100.000 радника предузећа у реструктурирању бити вишак, што значи и гашење неких фабрика веома важних за поједине градове и људе који у њима живе. Најављено је наиме да ће до средине 2014. бити завршен процес реструктурирања 609 предузећа и да ће неминовно доћи до смањења броја запослених. Досадашња искуства у вези с приватизацијом у Србији указују да ће се наставити с деиндустријализацијом, да ће радиници остати без посла и да ће као последица тога почети да замиру још нека места у Србији.

Таласи радничког незадовољства преносе се из године у годину. Међу штрајкачима су они „стари“, који се жале годинама, али и „нови“, чија предузећа у првом моменту и нису била нарочито атрактивна за продају. Резултат је све мањи број запослених (само у металском сектору број радника је од 2000. године смањен са 400.000 на око 100.000). Проблеми радника се потом настављају, тако што једну агонију замењују другом, тј. неплаћени рад у легалној економији – слабо плаћеним али незаконитим радом у сивој економији.

Протеклих година по више пута су штрајковали запослени у науци, образовању, здравству и социјалној заштити, комуналним делатностима, путари, грађевинари, пољопривредници, текстилци, машинци...

Просечно је годишње око стотину штрајкова и десетак протеста на територији целе Србије, а најчешћи разлози су: 1) неисплаћивање зарада (понекад и годинама), неоверавање здравствених књижица, неуплаћивање доприноса; 2) непоштовање потписаних купопродајних уговора, уз захтеве за раскид приватизација; 3) непотписивање (посебних) колективних уговора, непоштовање социјалних програма; 4) неисплаћивање зарада према извршним судским пресудама; 5) заустављање незаконите и нелегалне продаје имовине предузећа и др. Треба поменути и појединачне бахате поступке послодаваца (отпуштање радника без образложења, отпуштање трудница, самохраних родитеља и родитеља са троје и више деце). Заштитник грађана такође је оценио да држава саучествује у кршењу права радника.

Поводом Светског дана достојанственог рада 7. октобара речено је да је Србија далеко од овог стандарда, јер се не поштују ни основна права загарантована Уставом и Законом о раду. Скоро милион радно способних становника нема посао, а они који раде не могу достојанствено да живе од свог рада. Рад „на црно“ се на индиректан начин стимулише, а толеришу се и агенције за запошљавање (у Србији их је тренутно око 60) које незаконито изнајмљују раднике.Постојећа законска регулатива не прописује могућност изнајмљивања радника, међутим ова делатност у Србији постоји, и то тако што се користи недореченост прописа. У пракси то доводи до тога да запослени преко ових агенција имају много мању зараду, отказ могу добити одмах, правно су потпуно незаштићени, као што су незаштићени у случају повреда на раду, немају право на отпремнину, нити друга права из рада.

Савез самосталних синдиката Србије