На крају прве деценије 21. века прво треба да сведемо биланс резултата спровођења кључног елемента стратегије ,,транзиције” тј. приватизације. Кроз темељиту демократску расправу на свим нивоима друштвене организације треба да утврдимо како желимо да изменимо циљеве и средства организовања и узајамног деловања у свим сферама друштвеног живота.

Потреба преиспитивања резултата  ,,транзиције”  намеће се у свим друштвима бившег  ,,реалног социјализма”.  У свим овим друштвима дошле су на власт млађане буржоазије, било приватизацијом привилегија припадника партијско-државне бирократије, било укрупњавањем поседа ситне буржоазије на темељу класне поделе рада у оквиру реалног капитализма. Те групације примају финансијску, дипломатску и војну помоћ транснационалног финансијско-корпоративног капитала у циљу остваривања његове империјалне доминације над светом. У случају када локалне буржоазије недовољно послушно прихватају улогу посредника у распродаји свега што је било у неком облику домаће колективне својине, следе казне, од економске блокаде до војне интервенције, уз употребу геноцидног и екоцидног радиоактивног оружја (нпр. Ирак, СР Југославија, Авганистан).

Важно је да уочимо да непосредни актери војне интервенције НАТО-a у СРЈ попут Строба Талбота, бившег заменика државног секретара САД, отворено признају да је отпор ,,Милошевићеве Југославије” према  ,,ширим трендовима политичких и економских реформи  – а не судбина косовских Албанаца – оно што најбоље објашњава НАТО рат” (у предговору књизи ,,Collision Course:  NATO, Russia and Kosovo” 2005).  Наметање политичких и економских реформи путем рата критиковали су и неки истраживачи у земљама чланицама НАТО-a.  Тако, на пример, два британска аутора истичу: ,,Косовски ентитет се креће ка моноетничком већинском суверенитету, слабој економији и маргинализованој мањини, угроженој претњама насиљем (или стварним насиљем у марту 2004) уколико косовски Албанци не добију штa желе. Ово нису показатељи одрживог мира, либералног или неког другог. Ово исто важи за економску либерализацију. Неолиберални модели мало пружају у смислу друштвене безбедности или финансијске подршке становништву које већином живи на линији или испод линије сиромаштва без прихода и у економији преживљавања” (Френкс и Ричмонд у часопису  ,,Cooperation and Conflict”, 2008, бр. 1).

Најновији статистички показатељи и налази истраживања у Србији садрже податке који потврђују истинитост негативне оцене досадашњих резултата примене неолибералног модела стратегије „деблокирања транзиције” од 2000. године: око 500.000 људи је изгубило радно место, у прерађивачкој индустрији и грађевинарству је остало запослено само шест одстоод укупног броја запослених, покривеност увоза извозом опала је са 77 одсто1990. на само 47одсто, док је дуг порастао 2,8 пута. Стога не чуди да је 2006. године чак 62,5 одстоанкетираних чланова синдиката исказало потпуно незадовољство резултатима принудне и убрзане приватизације. Индикативно је да пораст незапослености, деиндустријализације и задужености после бомбардовања прати и пораст стопе умрлих од тумора на 100.000 становника (са 212 на 332 за мушкарце и са 160 на 233 за жене) те од болести нервног система (од 10 на 18 за мушкарце и од 8 на 15 за жене), као и пораст стопе разведених бракова на 1000 закључених (са 158 на 202), а опадање броја народних библиотека од 1980. године за скоро 50 одсто, болесничких постеља по становнику за 11 и броја наставника са пуним радним временом за три одстоод 1997.

Наведени негативни резултати досадашње примене стратегије „транзиције” јесу законити производ противречности свих варијанти капиталистичког начина производње усмереног на приватни профит и акумулацију вишка неплаћеног рада. Треба хитно зауставити угрожавање самог биолошког опстанка становништва у Србији и шире. Стога треба да обновимо и преусмеримо процес материјалне производње на солидарно стварање услова за достојанствен живот, рад и развој креативних способности свих грађана, кроз свима доступан систем комуналних, здравствених и образовних услуга.

Резултат преиспитивања досадашње стратегије ,,транзиције” треба да буде формулисање конкретних предлога измена критикованих облика уређивања наших међусобних односа за референдумско одлучивање квалификованом већином.

Професор социологије, Филозофски факултет, Београд