Принцип без адвоката

У „грађанском рату сећања” ових дана је на нов начин оживљен Сарајевски атентат. Оквир је остао танато-политички, али се више не експлоатише саможртвовање Принципа него смрт Фердинанда. Ко је одговоран за то што су младобосанци од тираноубица постали терористи? Сви они у региону који стрепе од југословенства и сви они из окружења који желе да растерете властите нације од империјалистичке одговорности за кланицу Првог светског рата.

Да ли ће они уверити јавност да су атентатори били терористи? Вероватно хоће зато што Принцип данас нема ваљаног адвоката. Срушене су оне структуре које су Принципа изнедриле и које су га доцније оправдано хероизовале. Држава Југославија је Принципу с разлогом дизала споменике и по њему именовала улице. Данас никаква кохорта блиставих историчара не може одбранити Принципа зато што нема јужнословенске државе као остварења мутног идеала који је водио младобосанце. А што се речена држава данас више схвата као илузија или као тамница то су веће шансе да Принцип о неславном јубилеју буде стигматизован као терориста.

Додуше, неки Принципа и бране. То данас чине претежно српски историчари. Зашто? Утисак је да то не чине због солидарности са тежњама сународника (уосталом Гаврило се изјашњавао као Југословен и то јесте био његов истински идентитет), него више стога што се тиме опиру демонизовању властите нације. Бранећи Принципа, не бране његов чин него Србију. Тешко да овако усмерена одбрана има шансе. Владимир Дедијер је 1966. много боље у свету бранио Принципа својом књигом „Сарајево 1914“. Не због уверљивости материјала нити због виртуозности синтезе. Него зато што је његова књига имала као залеђину Југославију као угледну светску државу. Књижевник Мухарем Баздуљ је то боље уочио од многих историчара који данас бране Принципа.

Принцип нема данас уверљивог адвоката и отуда што је нестало начело „Балкан балканским народима“ које је сам екстатично бранио. Глобализација је појела ово начело јер регион стреми ЕУ. Џаба сви научни скупови о Принципу од Гацка до Београда. Управо је нестанком Југославије као пожељне државе Принцип лишен изабраног адвоката. Легитимност Југославије је била његова најаутентичнија одбрана. Не може њему данас помоћи ни неспорна правна чињеница да је тадашња Босна била нелегални део Аустроугарске, па сходно томе Принцип није убио надвојводу на свом тлу него је овај страдао у туђој држави. Колико год били легалистички уверљиви, ови аргументи не могу да надоместе изгубљени легитимистички стуб Принципове одбране – југословенску државу.

Не може се Принцип бранити ни истицањем његовог дружења са светски чувеним Ивом Андрићем као аутентичним Југословеном. Још је наивнији оптимизам да ће кад-тад победити она историјска истина да су атентатори били патриоте, а не терористи. Истина не може постати хегемона све док је не осигура снажна структура. Сарајевски атентат је одвећ маркантан догађај, па је већ самим тим остао у танато-политичком смислу велики потенцијал. Смрт у Сарајеву, која је неизбрисиво ушла у све уџбенике историје, и стотину година касније је још политички употребљива.

Држава Југославија, коју су моћне структуре у свету уважавале, била је најбоља одбрана сарајевских атентатора коју би вероватно и они сами изабрали. Данас, пак, Принципа бране адвокати постављени по службеној дужности. То су српски историчари који штитећи Принципа не бране његову визију друштва него настоје да оборе стереотипе у свету о Србима. Противећи се тужиоцима разних боја који се труде да покажу континуитет српског тероризма, ови службени адвокати и сами инструментализују Принципа.

Шта онда чинити? Треба јасно подвући да атентатори нису пуцали из националног, него из мултиетничког жара за ослобађањем скупине малих народа од подјармљивања великих. Јесу пуцали из заседе, али то није био мучки невитешки чин, него је неподношљиви притисак трпљења властите војне инфериорности гонио атентаторе на саможртвовање у неравноправној борби с моћном империјалном силом. Из овог закључка никако не проистиче моралистичка утеха да ће истина кад-тад победити лаж. Треба реално и исторично процењивати шансе одбране Принципа. Убиство надвојводе у Сарајеву јесте био антиимперијалистички чин и насиље против насиља, али је овај одбрамбени акт свет далеко озбиљније процењивао док је опстајала држава зарад чијег остварења су пуцњи одјекнули. Зато онај ко спори Југославију треба да ћути о Принципу.

Професор Филозофског факултета у Београду