Питање да ли се и у чему разликују приватни и државни универзитети и да ли треба да се разликују или не сувише је сложено да бисмо на њега добили једнозначан одговор. Јасно је да има разлика у многим елементима па и у квалитету, али се ова оцена не може дати генерално. Државни универзитети имају дугу традицију. Имају идалеко већи број професора, тако да се из тог квантитета може доћи и до већег броја квалитетних наставника. Иза државних универзитета стоји инфраструктура државе, док се код приватних та инфраструктура тек гради. Међутим, на неким државним универзитетима има слабијег квалитета, како у погледу професора, тако и у погледу квалитета наставе, уџбеника, опремљености...

Ако говоримо о разликама у третману универзитета, јасно је да су државни у повлашћеном положају јер добијају плате из буџета, а држава им даје зграде, опрему, инструменте и др. док приватни то морају сами да обезбеде. Због тога се на појединим државним факултетима слабо води рачуна о рационалном пословању. На појединим факултетима који располажу великим парама, троши се немилице – на стална путовања у иностранство, на измишљање разних грађевинских и сличних радова, надувавају се трошкови итд. Код приватних факултета ствар је обрнута јер су они принуђени да више брину о трошковима и штедњи. При томе, не видим да се штедња и рационално пословање могу озбиљније одразити на квалитет наставе. Квалитет наставе пре свега зависи од квалитета професора, програма и уџбеника.

Што се такозваног штанцовања диплома тиче, ова примедба се сигурно односи и на приватне и на државне универзитете. Међутим, веома је тешко рећи да ли тога више има на државним или приватним универзитетима јер и ту постоје значајне разлике од факултета до факултета. То се веома лако може утврдити према броју диплома добијених у једној години.

Одговор на питање да ли државни факултети раде непрофитабилно, а приватни профитабилно тражи детаљну анализу. Сматрам да је нетачно рећи да само приватни факултети раде профитабилно. Потпуно је јасно да нису сви приватни факултети исти, као ни сви државни. Неки државни преко високе школарине и других плаћања студената, остварују велике профите и деле огромне плате, бонусе, функционалне додатке и сл. Код неких приватних факултета и високих школа школарина је испод хиљаду евра, а код неких државних 1.500, па и 2.500 евра. Да ли се може рећи да такви државни факултети раде непрофитабилно?Не бих рекао, пошто на појединим државним факултетима професори зарађују ипо неколико хиљада евра месечно.

У том смислу разумем и жељу државних факултета да повећају уписне квоте.Омасовљење студирања сигурно утиче на квалитет рада са студентима. На тај начин добијамо веће групе студената на предавањима и вежбама што онемогућава директну комуникацију и контакте професора и студената. На страним универзитетима групе су мале тако да професори могу свакодневно да комуницирају и помажу сваком студенту.

Главни проблем у високошколским организацијама је сигурно у квалитету наставника. Ако су наставници добри, није важно да ли је факултет државни или приватни. Вероватно је на неким приватним универзитетима нижи критеријум и квалитет рада, али се то никако не може уопштавати. Има наравно и на појединим државним факултетима нижих критеријума и слабијег квалитета, аи код њих се помиње продаја испита и диплома.

Ако хоћемо да изведемо генералну оцену можемо рећи да се државни и приватни универзитети разликују. Државни су јачи, дуже постоје, имају традицију и више им се верује. Приватни тек почињу и код њих постоје почетне ,,дечје болести”. Неки су отворили факултете само да би постали професори. Неки тајкуни, који немају везе са високим образовањем, отворили су факултете да би и на том пољу профитирали, а можда и ,,опрали паре”. Јасно је да код приватних има доста проблема и да тек треба да се развију и ојачају. Али то не значи да их треба онемогућавати и гушити, нарочито тамо где су у питању, нове, специјализоване, у свету и код нас тражене професије.

Ако анализирамо светске стандарде у високом образовању рећи ћемо да то што на Западу приватни универзитети имају дугу традицију и знатно су бољи и скупљи од државних само указује да и ми морамо бити стрпљивији са приватним високошколским организацијама–да им омогућимо да се брже и ефикасније развијају. Наравно, само тамо где постоје потребе за одређеним професијама и људски и други ресурси који ће то да омогуће.

*Професор универзитета, директор Високе школе за пројектни менаџмент