Помирење, као процес који треба да уследи након прекида насиља учвршћујући претпоставке дуготрајног мира, не може бити наметнуто, изнуђено. Оно може отпочети само уколико трансформација односа постане заједнички интерес бивших непријатеља. Којом брзином ће се помирење одвијати, до којих дубина ће оно досезати, зависи од природе сукоба, размера последица које је за собом оставио и домишљања конкретних стратегија.

У складу с тим, помирење се може одвијати на релативно спонтан и посредан начин развојем економске, политичке и безбедносне сарадње, или предузимањем осмишљених корака као што су извињење представника политичких елита, процесуирање ратних злочина, оснивањем комисија за истину и помирење, опроштајем. У овај корпус мера спадало би и писање заједничких уџбеника историје. Сви ови гестови претпостављају задовољавање одређених услова да би били делотворни. Рецимо, извињење представника политичких елита може бити први корак у отпочињању процеса помирења, под условом да се не своди на пуки симболичан дипломатски чин и да га изричу представници свих страна које су починиле злочине. Процесуирање ратних злочина може допринети помирењу уколико сви злочини имају исти третман. Писање заједничких уџбеника поставља најтеже захтеве – заједнички поглед на прошлост, сагласје у тумачењу узрока и тока сукоба, одговорност актера. Оно претпоставља промену когнитивног и емотивног склопа, уврежених ставова и тврдокорних уверења, и то не само у крилу политичке елите већ у широким секторима друштва.

У таквим околностима историчари би имали прилику да истражују и разговарају у складу са својим професионалним начелима.

Очигледно је да претпоставке за овај ниво помирења не постоје. Ратови на просторима бивше Југославије су окончани али „рат” за тумачење „праве” природе сукоба – није. У оптицају су темељно различите верзије о недавној прошлости. То потврђују тужбе, контратужбе и изражене наде у обнављање могућности нових тужби, молитве, протести, негодовања када су у питању хашки оптуженици, бурна реаговања када се хапсе „наши” на основу потерница и одобравања када се хапсе „њихови”, изостанак пијетета за све жртве без обзира на етничку припадност. Метафора за дубину успостављеног раскола има више, али можда је најпрегнантнији пример „Олуја”, која за једну страну представља највеће етничко чишћење којем је била изложена од Другог светског рата, а за другу велики државни празник. Дакле, предалеко смо од сагласја шта нам се догодило и зашто, од суочавања са пуном истином, а различите нарације још увек изазивају емоције које су биле саставни део сукоба. Превише збивања из недавне прошлости је прекривено ознаком „не дирај”, тј. моралним велом који штити од систематског и легитимног научног истраживања. Тешки спорови, најтеже нерешене последице ратова (повратак избеглица и њихове имовине) чуче иза нормализације односа која се успоставља колико-толико у домену економске, политичке и безбедносне сарадње. То говори да разграничавање прошлости од садашњости није достигло ону меру у којој би озбиљна заједничка истраживања, а потом и дела, историчара била могућа.

Изостанак „заједничког погледа на недавну прошлост” на међудржавном нивоу је свакако значајна препрека стварању претпоставки дубљег помирења, али није једина. Додатна отежавајућа околност су наше унутрашње, оштре подељености, политичке завађености, које су и ближу и даљу прошлост претвориле у простор горких спорења и ревизија. Историја је постала сфера кројења и прекрајања, рехабилитација и нових поништавања сећања када је у питању даља прошлост (рецимо, Други светски рат), као и огорчених унутрашњих борби за право на изрицање коначне истине о ближој прошлости (ратови на тлу бивше Југославије). Кад је реч о ближој прошлости, неретко, пристаје се на прерано склапање истраживачких корица у име већ изречених моралних пресуда, а различита тумачења збивања се доживљавају као говор у име само једног дела друштва, једне политичке опције или спољних „пресудитеља”.

Имајући у виду унутрашње и спољне препреке, писање заједничких уџбеника Београда, Загреба и Сарајева у садашњим околностима представљао би пројекат који тражи „превише – прерано”.

Редовни професор Факултета политичких наука у Београду