Готово сви важнији порези у Србији уређени су на начин уобичајен у свету: на добит, ПДВ, акцизе, царине, а и социјални доприноси... Само један није: порез на доходак грађана. Он би, по мом мишљењу, требало да буде основни циљ сваке реформе пореског система.

Питање је да ли задржати садашњи систем, који је обично крпљење и који је изразито неправедан, или увести стандардан годишњи порез на доходак грађана, који је основни порез у развијеним земљама. За тренутак није важно да ли би се радило о моделу са једном прогресивном стопом (класичан систем), са две (дуални) или са пропорционалном стопом (flat rate) већ да ли влада намерава да се озбиљно позабави опорезивањем грађана или не. По свему судећи нема намеру, будући да, као и претходне, избегава овај врућ кромпир.

Неки економисти као да нису напредовали даље од елементарних шема, па им измичу сложености живота и економске теорије. Тако се у студији сарадника Министарства финансија каже да ће се инвестиције и запосленост неминовно и лепо повећати уколико се смањи опорезивање зарада, а повећа ПДВ. Али ствари нису тако једноставне: претходно је потребно испитати пореску инциденцу и видети ко ће имати користи од смањења пореза и доприноса на зараде, а ко штете од повећања ПДВ-а.

Уколико профитирају послодавци, тако што се смање дажбине а нето зараде остану непромењене, онда ће цео терет жељеног растерећења привреде платити становништво кроз повећани ПДВ! Ове промене у подели пореског терета не би требало губити из вида, а ни сакривати од шире јавности.

Уколико профитирају запослени, тј. уколико се њихове плате повећају за смањене дажбине, тада растерећења привреде неће бити, па ни обећаних позитивних ефеката. Са друге стране, становништво ће платити повећани ПДВ, па ће и оно отприлике остати на истом.

Постоји такође озбиљно питање праведности предложених промена, односно њиховог утицаја на поједине слојеве становништва. Познато је, на пример, да порези на промет (и ПДВ) у општем случају више погађају сиромашније слојеве. Да ли би се и у којој мери то збило и овом приликом не знамо, јер није извршено ни рудиментирано истраживање.

Одговор на питање какви ће бити ефекти пореске реформе може се дати само на основу тврде анализе и непристрасног вагања предности и недостатака предлога. Добро би било да се користе речи као што су економетријска анализа, праведност, инциденца, симулација, Ђини коефицијент, еластичност, алокативна ефикасност, колективно преговарање и слично. А тога практично нема у студији која би требало да послужи као основа реформе, већ углавном рекламне похвале сопственој идеји и селективан, то јест искривљен приказ литературе и праксе других земаља.

Искуство са сличним растерећењем у Србији из 2001. године показало је да је пораст нето зарада прогутао пореско растерећење, а слично неуспешно са становишта привлачења инвестиција и повећања запослености било је са смањењем пореза на добит на скромних 10 одсто. Ова искуства потребно је анализирати и извући поуке, а не занемарити.

Да се ни фирме не обрадују превише побринуо би се ПДВ. Он доноси кредитирање државе од стране привреде, па би његово знатно предложено повећање само додатно угрозило ионако крхку ликвидност у овим кризним временима.

Не бих рекао ни да је паметно утицати на додатно смањење потрошње становништва, за шта се залаже предлог реформе, у тренутку када је криза већ довела до њеног смањења и пада тражње за производима домаћих фирми. У време кризе основна тема је оживљавање производње, а не њено даље гушење кроз редуковање тражње.

Укидање доприноса за здравствено осигурање један је од кључних предлога ове групе. Мислим да је концепт финансирања здравства (укључујући и повезано питање ко има и колико права на услуге државног здравства) далеко озбиљнија ствар него што се види из угла уске пореске технике, па би о томе требало повести широку расправу, а не ломити преко колена.

Основни послови Министарства финансија требало би да у следећем периоду буду побољшање рада Пореске управе, како би се смањило избегавање пореза и наплатило више постојећих пореза, и дугорочно смањење јавних расхода. Спорне и радикалне пореске идеје требало би оставити за мирнија времена и далеко боље припремити и у стручном и у политичком погледу.

Директор економских студија ЦЛДС-а