Dozvolite mi da samo na početku budem ličan, a onda ću pokušati da odgovorim na suštinsko pitanje zašto kod nas ljudi ne podnose ostavke tako često. Kada sam podneo ostavku na mesto potpredsednika vlade i predsednika stranke G 17 plus državna bezbednost je još uvek mogla da uhapsi generala Mladića da je imala nalog, a mi u stranci smo mogli da se rešimo „mangupa u našim redovima” i da se vratimo izvornoj politici. Ni jedno ni drugo nije urađeno. Pogledajte posledice. Stali smo pred Evropom upravo zbog Haga i pomenutog generala, a G17 plus kao stranka eksperata više ne postoji. Moja ostavka tu ništa nije promenila. Zašto je to tako iako su negativne posledice očigledne?

Ostavka na prvi pogled izgleda kao jednostrani, lični i moralni čin, ali kad bolje pogledate vidite da je to mnogo složenija stvar. Javnost je često s razlogom nezadovoljna učinkom svojih političara. Primera za to ima mnogo. Čak ni promene koje su došle 5. oktobra nisu izmenile ovaj stav javnosti. Stiče se utisak da se, ipak, u tome otišlo predaleko. Podsetimo se samo šta se sve govorilo o pokojnom premijeru Đinđiću, da bi tek njegovo tragično ubistvo vratilo klatno na pravo mesto. Kod nas javnost nepodeljeno misli da su svi aktivni političari pokvareni i da samo rade u svoju korist, a često i na opštu štetu. U takvim okolnostima teško da neka ostavka može da proizvede otrežnjenje i nužnu promenu politike. Za javnost, ostavka je dokaz da je politika pokvarena i da se tu ništa neće promeniti. Čeka se samo naslednik onog koji je podneo ostavku da se to i od njega traži.

Šta, međutim, nije preterivanje javnosti? Intuitivno se shvata da smo mi još uvek partijsko, a ne građansko društvo. Lična odgovornost kod nas još uvek ne postoji kao vladajući obrazac ponašanja, jer su parlamentarne partije stožer oko koga se okreće ceo javni politički život. Ako je partija nešto odlučila, pojedinci nemaju nikakve moralne ili političke dileme. Neko podnosi ostavku samo ako prethodno to odluči centralni partijski biro. Ako biro kaže da nije potrebno da podnese ostavku, nikakvi pritisci ili osude javnosti tu ne pomažu. Partije pokrivaju i prekrivaju sve lične i moralne dileme i tu se do danas stvari nisu mnogo promenile u odnosu na vreme kada smo imali samo jednu partiju i kada su ljudi, uz časne izuzetke, podnosili ostavke samo zato što su „zglajznuli”.

Možda je sada trenutak da se postavi pitanje – kakvo smo mi društvo? Svi znamo da smo društvo u tranziciji koje posle toliko godina ponovo gradi demokratiju. Pritom se zaboravlja da demokratija nije samo igra brojki, većine i manjine, nego civilizacija koja počiva na individualnim vrednostima i ličnoj odgovornosti. Društvo koje je kod nas propalo bilo je zasnovano na kolektivističkoj svesti i na kolektivističkoj privredi. Imalo je skupštinu, ali nije imalo demokratiju. Imalo je tržište, ali nije imalo imovinsku odgovornost. Imalo je komunističku partiju i „demokratski centralizam”, ali nije imalo ličnu odgovornost.

Vladimir Goati je lepo pisao (,,Politika”, 17. jula) o odgovornosti političkih lidera. Zašto ona ne postoji kod nas? Zato što je to racionalno ponašanje lidera u situaciji kada je izborno telo teško podeljeno i kada emotivno glasa. Svaka stranka koja pređe cenzus ili svaka koalicija minornih stranaka postaje potencijalni koalicioni partner bez koga se ne može. Ucene malih stranaka su naša svakodnevnost. Zašto bi onda stranke menjale lidere, pogotovo ne one koji dobro trguju posle izbora? Zašto bi „mangupi u našim redovima”, koji postoje u svim strankama, napuštali stranke i podnosili ostavke? U sadašnjim okolnostima to bi bilo potpuno neracionalno ponašanje.

Naravno, sve što je racionalno ne znači da je dobro. Ima smisla razgovarati o ostavkama ukoliko je to deo jednog procesa demokratskih promena. I u takvom procesu pitanje alternative, koje je pokrenuo Vojin Dimitrijević (16. jula), druga je suštinska stvar o kojoj valja razmišljati. Kod nas je politika profesija koja nema alternativu. To je bilo i u komunizmu i nije nastalo preko noći ili posle 5. oktobra 2000. Ko je bio sposoban i želeo da napreduje u svojoj profesiji, mnogo bolje je u tome uspevao ako je član partije. Naravno, bilo je mnogo više nesposobnih koji su napredovali samo zahvaljujući partiji. Posledice su bile dalekosežne. Stvoren je sistem mediokriteta u kome niko nije mogao drugome da drži moralne lekcije. Dok se to ne promeni, teško da će biti napretka.

Da zaključim. Racionalno i moralno ponašanje se još uvek „tuku” kod nas. Racionalno ponašanje u partijskom, a ne građanskom društvu, sputava ličnu odgovornost i pozitivne efekte ostavki. Upravo zbog toga stvari valja menjati.

Ekonomista, profesor univerziteta